IRAN 21. april - 8 maj 2012

IRAN 21. april - 8 maj 2012

Ostatak slika:

https://plus.google.com/photos/114835908119066787628/albums/5740286382122651377?authkey=CI-U5--P9tCeJg

21. april, subota

u devet izjutra sam poleteo iz BG ka Kemalovom aerodromu u Istanbulu. U 14h sam stigao Kabatash autobusom do Taksima i tu se našao sa Esin, couchsurfing prijateljicom. Ostavio sam stvari kod nje u stanu na petom spratu iznad Taksima odakle se vidi ceo Bosfor. Oko 3 smo krenuli na dvosatno krstarenje od Galata mosta, evropskom stranom, pored Dolmabahče, Besiktasa, ispod Bosforskog i Ataturkovog mosta, i nazad, pored manje zanimljive azijske strane. Esin se odusevila kada je videla da neki covek prodaje zelne sljive i odmah ih je kupila. Probao sam jednu iz uctivostim prisecajuci se na nastale stomacne traume iz detinjstva posle jedelja veceg broja pomenutih. U sedam smo se nasli sa Anom, pozdravili sa Esin, i krenuli na drugi aerodrom Sabiha Gokček (prvi turski zenski pilot), na azijskoj strani.

22. april, nedelja

U 4 ujutru po lokalnom vremenu smo sleteli u Teheran. +2.5 sati je vremenska razlika u odnosu na Srbiju. Vizu sam dobio za 15 min (rizik dolaska u Iran bez vize se isplatio)! Čekao nas je taksi iz hotela. Reč engleskog nije govorio, a mi smo bili samo na salam i motashakeram (hvala). U 13h nas je probudila drugarica od Anine koleginice iz Nemacke, Farzane. Ona i njen dečko Hadi su nas kasnije vodili kroz grad. Oboje studiraju geofiziku i iz bolje stojecih su porodica. Neverovatno su srdačni, jednostavni i gostoljubivi. Odmah smo ih počeli bombardovati pitanjima o muško-zenskim odnosima, sta je dozvoljeno, sta nije. Žene u Iranu moraju da pokriju kosu maramom i guzu mantilom. Devojka-decko odnos postoji, u nekim otvorenijim porodica. Na ulici je zabranjeno bilo kakvo iskazivanje naklonosti prema suprotnom polu (za isti pol nisam pitao). Autobus u kom smo se vozili, kao i mnoge druge stvari u Iranu, je podeljen na muški i ženski deo. Na većinu provokativnojih pitanja su odgovarali sa osmehom i šaljivoscu, a ja nisam hteo da preterujem, jer nam je tek prvi dan. Iran je zaista jeftina zenlja, ali i pored toga imaju visi standard od Srbije. Rekose mi da je prosecna plata radnika oko 400 eura, 500 eura i vise za fakultetski obrazovane. Ručak u restoranu je oko 2-4 eura, kafa, caj, pica oko 30ak centi. Uglavnom je sve jeftinije nego u Srbiji, pa o novcu, posto smo promenili eure u iranske riale i postali milioneri, nismo morali mnogo razmišljati. Jos jedna od apsurdnih stvari je ogroman broj banaka, i to, isključivo iranskih. Da kažem, duplo vise nego u Srbiji, ma koliko to izgledalo neverovatno. Oko 5 sati nam se pridružila njena drugarica Zahra, koja je dosla kolima.

Posto ih je parkirala, nisu htela da krenuti ponovo. Uspeo sam na guranje da ih pokrenem, posle čega su me pustile da malo vozim to Teheranu. Ooooo, Bogo moj! Trake na putevima postoje, ali se retko postuju, neki semafori blinkaju crveno, neki naranžasto, svi voze na maksimalno 10cm od susednih kola, a cesto se i čuju energicni komentari (kada sam pitao da prevedu, samo su mi se nasmejali i rekli: He told him that he is so beautiful!). Apsurd je da nisam video ni jedna polupana ili udarena kola, a i rekoše mi da su nesreće ipak retke (ili im se bar tako čini). Cena benzina je 30 centi po litru i svi imaju kola, i to dosta dobra kola. Pomenuto je prouzrokovalo ogromno zagadjenje i smog u celom gradu, cak sam video i par ljudi koji nose masku preko usta. Vratio sam im upravljanje i krenuli smo ka planini, ugašenom vulkanu,severno od Teherana odakle je odličan pogled na grad. Pogled je da dah zastane! Grad ima 12ak miliona ljudi, i kućama i zgradama nema kraja. Na brdu se nalazi izletište, veoma lepo uređeno, sa potokom, a na samom vrhu se nalazi 5D bioskop i Apple store! Uveče smo se jos par sati vozali po gradu, posetili Umetnički park, prelepo sređen i čist. U ponoć smo bili u hostelu. Sutradan treba da letimo za Širaz.

23. april, ponedeljak

Trebalo je da letimo za Širaz, medjutim, posto nije bilo mesta ni na jednom letu, obrnuli smo maršutu i krenuli za Kashan (250km južno od Teherana, 300 000 stanovnika), pa cemo Širaz na kraju. Prosetali smo se jos malo po gradu, posetili muzej dragulja i rucali bademjun (patlidzan), pirinac i điđe kebap u Azari  tradicionalnom restoranu, pored železnicke stanice. Železnicka stanica je veoma čista, kao i vecina drugih objkata, čak i toaleti (kojih je bilo kad god su nam zatrebali). Generalno su veoma čist narod. Voz je takodje veoma udoban i čak smo dobili i paketić sa užinom. Predeli do Kashana su pustinjsko-planinski, dok se na nekim mestima čak vide i naslage soli. U sumrak smo stigli, i posle provere pasosa na stanici, pre mraka bili smesteni u Sayah hotel (8 eur / noci). Soba je udobna, kreveti tvrdi, sto nam se veoma dopada i svako dobije par papuča na korišćenje! Krenuli smo u šetnju po bazaru i tu su nas pozdravile dve sestre, Zohre i Zahra. Bile su veoma radoznale i srdačne, iako su bile u šadorama, i ponudile su se da pokažu Ani gde moze kupiti "fashionate" hejab (maramu) i mantil. Kasnije nas je Zahrin muz Muhamed pozvao njhovoj kuci na čaj. Pristali smo, i kako to obicno biva, čaj se pretvorio u užinu, pa u večeru, i u dugu priču do kasno u noc. Prvo sto nas je iznenadilo u njihovoj kuci je prostranost, tepisi i prelep stilski nameštaj. Deluje kao da su veoma bogati, medjutim, to ipak nije slucaj. On je "IT-man", i radi na odžavanju opreme 6 dana u nedelji (normalno radno vreme u Iranu). Veoma su tradicionalni i odani Islamu (mole se 5 puta na dan, postuju sve obicaje, zene nose hejab i ne idu na posao vec odrzavaju kucu, nema alkohola...), a takodje i veoma oduševljeni i srdačni što se tiče nas. Pored toga, Muhamed ima jedan nesvakidašnji dar, a to je da može da prepozna samo ako jednom vidi devojku (moze i na slici) da li dobro kuva. Za svoju Zahru kaze da veoma dobro kuva. Pozvali su nas da prenođimo kod njih, medjutim, posto smo vec ostavili stvari u hostelu, rekli smo ima da možemo sutra.

24. april, utorak

Muhamed je insistirao da ranije izadje sa posla (iako je veoma zauzet) i da nas vodi u Fin palatu i Niasar (26km od Kašana). Vecinu dana smo proveli Niasaru, odakle se pruža prelep pogled na okolne pustinjske-planine. Tu se nalazi i vodopad kao i pećina. Objašnjavali su nam da je pecina izgradjena pre 2000 godina, i da je koristila ljudima da se sakriju od... Nisu nikako mogli da se seti reči, od nekih lošilj ljudi... Onda je Zahra slučajno rekla deo te reci na Farsiju - Duš... I kad sam ja rekao DUŠMANI, oni potvrdili, svi smo prasnuli u smeh. Dosta reči smo naučili, koje su iste ili slične našim, npr. nana (biljka i baka), zejtin, urma. sheker, badum, mashina, sitra, turshija, chaj (naravno!), sahat, lala, bluza, cheshme (izvor, cesma), pokidan, mush (miš), kashok (kašika), ambar, taze, hich (ich, ništa), sanduk, chador (šator), harambasha....

U Niasaru prave vodicu od muhamedovog cveta (slican ruži), golab (gol - cvet, ab - voda), koji prelepo miriše i kojim peru onaj kockasti kamen u Meki. Takodje, jako korisna rec je Enshaalah (ako alah bude zeleo), sto nam je ujedno postao i moto puta (kako bude, biće). Naušio sam da je raditi dobro, alal (alal vera) a loše haram (krađa, ubistvo, biti gej?!). Kao i kada želimo da radimo nešto dobro, nije potrebno pitati za dopust (niki va forsesh). Oko 19h smo se vratili njihovoj prelepoj kući. Zahra je spremila večeru iz snova, sočivo sa pirincem, belim i zutim (od shafrana), jagnjetinu i širasku salatu (kao srpska, samo sitnije seceno,

ubedjivao sam ih da ne znaju i da je to srpska). Pored večere, jelo nam nude stalno, počevši od voca, badema, pistaca, hal (slicno kao badem) i svakako krastavaca koji se jedu kao voće i koji su fenomenalni. Pričali smo opet o njihovim veoma zanimljivim obicajima, načinima zivota, tužnom prazniku Nazari koji nas ceka sutra, 12 imama, i ja sam im pricao o nasem najtužnijem prazniku i posle njega o nasem radosnijem prazniku, farbanju jaja. I mnoge stvari kad se uporede su slične. Ne treba tražiti razlike nego sličnosti.

Niasar

Abshaaaaar (vodo-pad)

Dušmanske pećine

Neki Srbi

25. april, sreda

Tabatabaei's old house, Kashan

Ujutru smo obišli dve stare kuće (oko 200 godina) koje su kao palate. Ana i njih dve su spremale špagete za ručak i u 6 uveče smo uhvatili bus za Esfahan. Usput smo prošli kraj nuklearke u Netansu, druga je u Esfahanu. Sto se tiče njih, kao i celog nuklearnog programa Irana, ljudi su potpuno bezbrižni. Ne postoji ni najmanja doza straha ili bojazni za izbijanje rata sa Izraelom i Amerikom. Zapadni mediji su neverovatni, ali to smo znali i pre dolaska. Zanimljivo je bilo gledati vesti u kojima se izvestava o situaciji u Siriji. Sirijski pobunjenici (kako ih zapad zove), se ovde zovu “Western-suported terrorists”.

Tabatabaei's old house, Kashan

U Esfahanu sam dogovorio sa couchsurfing domacinima Ali i Kathere da nas ugoste. Čekali su nas na stanici sa njegovom sestrom i mužem (Negar i opet Ali). Svi smo se potrpali u jedna kola (ovde je sasvim normalno da dve osobe sede na suvozačevom mestu) i krenuli kući njegovih roditelja. U kolima je isla glasna tehno muzika, i poneka iranska pesma koju su pevali... Kakav kontrast u odnosu na tradicionalne Kashane! Kad smo ušli u kucu, to je bio šok (posebno za Anu). Kao u 1001oj noći. Prodaju tepihe, sto je ovde očito najisplativije. Igrali smo i pevali sa njima, celom porodicom, oni su nam pokazali iransko slavlje, mi njima srpsko.

26. april, cetvrtak

Imam square u Esfahanu, kako se zvanicno zove, ili King's square (Nahche Jahar), jer ga je Homejni, "samoprozvani imam", tako naslovio posle revolucije 1979. Kazu da je Esfahan pola sveta, a da je sam trg pola Esfahana. Drugi je po velicini na svetu (prvi je Tjenanmen u Pekingu). Uvece nam je Khatere pokazala Khoju bridge i otkrila njegove tri tajne. Ispricala nam je da je upoznala muža tako sto ju je njena majka videla na lici i ugovorila sastanak sa njenom majkom. Pre venčanja su se videli i pričali samo nekolko puta. Sada su u braku 5 meseci, ona ima 20 godina, on 25. Veoma slična priča je i sa jos nekoliko parova sa kojima smo razgovarali. U Iranu generalno je porodica veoma jaka i veze sa roditeljima se odrzavaju i posle venčanja. Petak (jedini neradni dan u nedelji) je najčesce dan kada se okupi cela porodica.

Khatere i Ali

Negar. Dragon!

Moj ćilim

Muška i ženska džamija na King's square

King's square, Esfahan

Khoju bridge, Esfahan

27. april, petak

Išli smo na baštu-vikendicu sa celom porodicom naših domaćina (oko 30ak njih). Na putu smo nabrzinu posetili Monar jomba (shaking minarets), koji su na neki neobjašnjiv nacin povezani i kada se zaljulja jedno i drugo se ljulja. Na bašti pekli kebab i kuvali bakali (bob - neobično povrće slično grašku, samo veće). Nargila (ghaliun) je bila u funkciji vec posle pola sata od dolaska i stariji su se vec uveliko odavali njenim čarima. Mi smo se upoznavali sa ostatkom porodice i slikali prelepu prirodu okolo. Posle ručka kolekivni “izmedju dve vatre” i lenčarenje u hladu. Svi su veoma veseli i ljubazni, posebno maman od domacina naših (comedian of the family). Htedoše cak i zene da mi nadju, ali sam uspeo da se odbranim prihvativši savet oženjenog-Alija-biznismena: No, don’t be crazy!

Monar Jomba (Shaking minarets)

Bob (bakali)

28. april, subota

sia seh po (33 luka most), Esfahan

Od podne smo obilazili ostatak znamenitosti King’s square-a, a popodne sam otišao u firmu kod Alija, jednog od domacina, da vidim u kakvom je statusu iranska elektronika i IT trziste. On je tridesetogodisnji inženjer elektrotehnike i kako i sam kaže biznismen. Ima dve manje kompanije, od kojih u jednoj sa partnerom iz Londona vrši distribuciju Siemens opreme, a u drugoj, nadasve zanimljivijoj, ima manji tim inženjera koji vrse dizajn i programiranje po narudzbini LED displeja za restorane, banke. Nista komplikovano, mali Atmelov kontroler, dvoslojna štampa (posto fabrikacija za višeslojnu mora da se radi u inostranstvu, a nije ni potrebna), najkomplikovaniji deo je definitivno dizajn oklopa, tj mehanike. Posle posete firmama otisao sam sa njim na iransko šišanje (very modern!).

29. april, nedelja

Našli smo se sa Šimom (još jednom couchsurferkom Esfahana) i zajedno išli u posetu Jolfi (Jermenska četvrt) i čuvenoj Vank katedrali. Jedan od najlepših enterijera koje sam ikad video. Oslikana je kao Sikstinska kapela, pre 400 godina. Šima je profesor engleskog, planinar, fotograf, moderna iranka i protivnica zatvorenosti društva, zbog čega želi da studije nastavi u inostranstvu. Posle rucka u Nahche Jahar restoranu nam se pridruzio i Milad (takodje profesor engleskog, fenomenalnog akcenta, 26 godina). On je verovatno najotvorenija i obaveštenija osoba koju sam sreo do sada i sa njim sam uspeo da potegnem sva ona pitanja o situaciji u Iranu, koja do sada nisam mogao, sto zbog neznanja Farsija, što zbog konzervativnosti ili neobavestenosti. Šetali smo po gradu, diskutovali o religiji, slicnostima izmedju Islama i Hriscanstva, i na izlasku jedne džamije on spazi mulaha (šitskog svestenika) i predloži mi da sa njim produžimo raspravu. Ana i Šima su nastavili dalje, rekavši da ce nam se pridruziti za sat vremena (jer su kako su mi tek posle rekli mislili da ćemo se rugati mulahu).

Prišli smo mu predstavili se. On je bio završio sa sluzbom i kretao je kuci. Ja sam mu postavljao pitanja, a Milad je simultano prevodio. Pitao sam ga o tome kako Islam tretira ljude drugih religija, koje su sličnosti sa Hrisćanstvom (npr. priča o potopu, Josifu i kitu, farbanje jaja). Odgovarao je veoma strpljivo i argumentovano. Bez gestikulacije. Ispričao je ukratko o pojavi Islama, razlici između Šita i Sunita (Suniti ne prihvataju 12 imam koji su veoma znašajni za Šite). Zatim sam ga pitao da li Islam razlikuje veru i religiju. Rekao je da bi trebalo da uvek idu zajedno. Pitao sam ga da prokomentariše rečenicu: Neke duše crkva ima, a Bog nema i obratno, neke Bog ima, a crkva nema. Odmah se složio sa njom i dodao da je licemerno služiti crkvi i ne verovati u Boga. Pitao sam ga da li Bog više “ceni” pokajnika (onog koji je odbacio Boga i iskreno mu se vratio) ili pravednika (nekog ko je od rođenja vernik). Opredelio se za ovog drugog (kod nekoliko hrišćanskih duhovnika i Dostojevskog sam pročitao da Bog više ceni jednog pokajnika nego 10 pravednika). Za kraj sam ga pitao da li je licemerno obratiti se veri ako smo u teškoj situaciji, ako joj u “sreći” nismo poklanjali pažnju. Odgovorio mi je citatom iz Kurana, koji mi je kasnije napisao na razglednici: Brodolomnik na pučini doziva Boga da ga spase, a kada vidi kopno zaboravi na Boga. Svako od nas je stalno testiran. U međuvremenu je počela da pada kiša, pa smo se spontano premestili u dovratak džamije. 40ak minuta je prošlo za tren! Zahvalili smo mu se na veoma poučnom razgovoru i strpljenju. Na rastanku mi je poklonio Kuran na Farsiju, rekao je da mu je razgovor bio veoma prijatan i inspirativan, dao kontakt i želju da nastavimo naš razgovor i prijateljstvo. Po rastanku Milad i ja smo dugo bili pod utiskom razgovora. Njegove misli su me dosta podsetile na lik Sikter-efendije iz Noža.

Sašekali smo Anu i Šimu u bašti Abassi hotela (sa *****) i jeli sladoled od šafrana. Divno veče i ceo dan!

Vank, Jermenska katedrala u Jolfi, Esfahan

Bašta Abassi hotela *****

Šafran sladoled

30. april, ponedeljak

Pozdravili smo se sa svima i oko 14h krenuli modernim autobusom za Yazd, biser pustinje. Predveče smo stigli kod Fateme i Amina, na periferiji Yazda (500 hiljada stanovnika). Divno su nas prihvatili. Ona je završila computer science, ali ne radi. Želi da otpočne posao sa pravljenjem kolača. On je zubar. Slabije govori engleski, ali skoro sve razume. Sa nekoliko upadica nas je par puta dovodio do suza. Moram da kažem da su se oboje brinuli o nama kao da su nam roditelji.

31. april, utorak

Krenuli smo u obilazak znamenitosti Yazda, bazar u centru i lavirint ulica i kuća od blata, sa badgir-ovima (windcatcher, tradicionalni klima uređaji) na svakom koraku. Ručali smo sa Fateme i Aminom u tradicionalnom restoranu. Posle ručka Ana je izrazila želju da ide na tretman skidanja kamenca, a ja sam otišao sam da šetam po gradu. Seo sam u jedan kafe nedaleko od Amir Chackmack centra, porucio ab portokale taze (voda narandža sveža) i sedeo. Jedan momak je prišao i merkao sok. Ponudio sam ga da sedne i kad sam ga pitao odakle je, reče iz Slovenije: Eeeee, zemljak, pa što se mučimo na Engleskom? Goce, Makedonac! Prijalo je pričati na Jugoslavenskom! Živi u Ljubljani, radi u zastupništvu Haribo bombona. Veoma često i dosta putuje. rugi put je u Iranu i pokupio je dosta Farsija. Još na početku puta sam zaključio da je znanje Farsija veoma korisno, posebno u Iranu.

Popodne smo išli u baštu zaštićenu od UNESCO-a sa najvećim badgirom na svetu. Na putu do tamo primili smo jedno od mnogih, za naše krajeve nađalost retkih, dobročinstava. Raspitivali smo se za put do bašte i stariji čovek i žena, koji su sedeli u kolima pored, čuvši šta tražimo, pozvali su nas u kola. Nisu znali reč engleskog. Vozili su nas nekih 15ak minuta. Par puta se čak i vraćali da bi pronašli pravi put. Na kraju su nas dovezli bukvalno do samog ulaska. Kako se zahvaliti? Samo na jedan način, time što ćemo uraditi jednom nešto isto ili slično za nekog drugog!

Uveče smo bili na večeri kod Esana i njegove supruge, prijatelja od Fateme.

1. maj, sreda

Ana je isla na aerobik sa devojkama, a ja sam poranio da se nađem sa Gocem u gradu. Obilazili smo stare kuće, Alexander prison i svakako tražili ab portokale taze. Goce jede uglavnom voće i jedan od životnih ciljeva mu je da traga za sokom od ceđene narandže.

Najveći badgir na svetu, pod zaštitom UNESCO-a, Yazd

Jameh mosque, Yazd

Pogled na Yazd sa Tower of scilence

Usumrak smo Ana i ja išli na Zaratustrijanski Tower of silence, mesto na brdu izvan grada, gde su nekada ostavljali mrtve lešinarima. Zaratustrijanci veruju da je zemlja sveta i da je ne treba zagađivati ljudskim telima. Danas to više ne rade, već sahranjuju svoje vernike u zabetoniranom prostoru u zemlji.

2. maj, četvrtak

Amin, Fateme, Goce, Ana i ja krenuli smo na jednodnevni izlet van grada. Karanaq i Chack Chack (kap kap). Zaustavila nas je policija i nači domaćini nam rekoše da su morali da plate malu kaznu jer nas troje nismo bili vezani na zadnjem sedištu?! Kakav apsurd! Sa onakvim saobraćajnim haosom i nemanjem pravila oni da plate kaznu za tako nešto! Pored toga couchsurfing je u Iranu zabranjen i mi ne bismo smeli da odsedamo kod ljudi, jer oni mogu imati problema zbog toga. Zbog toga su nam svi rekli da ako nas neko pita da kažemo da smo odseli u hotelu. Pitao ih je policajac da li smo mi stranci, a Amin je rekao: Ne, oni su samo lepi!

U pet popodne su nas čekale kamile, jahali smo ih u sumrak.

U ponoć smo uhvatili bus za Širaz. Uzećemo hostel na jedan dan, da se naspavamo.

3. maj, petak

Pokušavam da se probudim, a kao da je neko na meni, ne mogu da pozovem Anu. Onda ustajem i vidim da su neke ogromne bube ispod kreveta. Ogromni škorpioni. Sklanjam se od njih, a čini mi se kao da ni na 2 metra razdaljine nisam bezbedan. Ana i dalje spava. Oblačim se delimično i vidim robota od 30ak centimetara, kojim neko upravlja i koji izbacuje raketicu na mene. U tom trenutku 20ak ljudi ulazi u sobu i ispostavlja se da su napravili skrivenu kameru. Iznerviran, jurim nekako i hvatam dečka koji je upravljao robotom. Držim ga za uvo i vučem ulicom. Kaže mi da je iz Kuvajta. Nailazimo na policiju, koja me pita šta to radim? Puštam mu uvo. Žao mi ga je, ne želim da ide u zatvor. Još policajaca dolazi u hotelsku sobu, a meni se ide u tolaet... To je poslednje čega se sećam jer sam se posle zaista probudio i otišao da mokrim.

Eram garden

Hafezov grob

Muhamed i Zahra iz Kašana su doči u Širaz kod prijatelja na par dana. Hteli su da nas vide opet, pre no što se vratimo za Srbiju. Baš divno od njih. Proveli smo zajedno veći deo dana: Karim Kan prison, Pars museum, Eram garden, Azadi park, sa prelepim jezerom i igrom lasera na vodi uz muzičke partiture. Uveče smo se načli sa Sadegh, CS domaćinom. Upoznali Milada, prodavca u butiku, arhitektu i profesora engleskog.

4. maj, subota

Obilazak grada. Uveče nam se pridružio i Goce.

5. maj, nedelja

Persepolis! Sigurno jedan od najznačajnijih istorijskih znamenitosti sveta. Kada ga je Aleksandar makedonski zapalio pre 2500 godina izneo je njegovo bogatstvo za Grčku na 3000 kamila. Fascinantno izgleda sada, a pre 2500 godina mogu samo da zamislim ili pogledam: http://www.persepolis3d.com.

Kashk bademjun (moj omiljeni)

6. maj, ponedeljak

Pozdravili smo Sadegh-a, našeg CS domaćina, i krenuli na avion u 4 PM za Teheran. U Teheranu smo se opet našli sa Farsane i Hodijem, u Azari restoranu. Lepo je bilo videti ih opet. Preneli smo im utiske, bar delimično. Razgovarali smo o sledećem dolasku. Voleli bismo obići i Kurdistan (Kurdi, Lori, deluju kao veoma zanimljiv narod), zatim severni deo, sa prelepom prirodom, za koji kažu da podseća na Čile, jer planine bukvalno ulaze u Kaspijsko (Hazardsko) jezero, zatim koralni sprudovi na Kish ostrvu u Persijskom zalivu. Idealno bi bilo otići na zimu, nedelju dana na skijanje i onda nedelju dana na ronjenje na Kish-u.

7. maj, utorak

U 4:25 smo poleteli za Istanbul. Viza mi je istekla jedan dan, ali mi nisu pravili problem. Sve što je lepo brzo prođe. Odlazimo, samo sa dobrim mislima. Nismo doživeli ni najmanju neprijatnost za ovih 16 dana. 

Problem u Iranu sa drzavnim uredjenjem nije u tome što je religija povezana sa zakonima drzave, vec u tome što vlast koristi (loše interpretira) zakone iz Kurana i koristi ih da manipulise i upravlja narodom. Kad bi svet prestao da bezi od Irana i počeo da uči od njegovog naroda dobio bi sedenje na mekanim-ručnoradjenim tepisima, tuš kabine koje su celo kupatilo, jeo bi rizu (baranch, kuvana se zove polo), kasikom (zato jer je lakse), dobio bi deljeni taksi, zatim kashk bademjun i jezik koji je veoma intuitivan, poetičan i ima divno pismo. Svet bi dobio i uzinu u svakoj medjugradskoj linija autobusa i voza. Zatim bi dobio strpljivost, najizrazeniju osobinu iranaca. Izvor strpljivosti se moze povezati sa Islamom, po kome zivi veliki procenat ljudi Irana, ali verovatnije je da potice i “pre Islama”, iz drevnog Zaratustrijanizma i njegovog trojstva krotkosti u mislima, rečima i delima. Svet bi dobio volju i psihološku energiju da voli ljude, i naučio bi da je lepše pomoci i poklonmiti, nego ignorisati i primati. Ako bi svet bio baš uporan u uspeo da nauči mislima velikog Hafeza postao bi mudriji. Hafez (onaj koji zna Kuran iz srca je znacenje reci hafez, 13 vek). Kazu da svaka kuca u Iranu ima na prvom mestu Kuran, pa na drugom Hafezov Divan, a mnogi i obrnu mesta. On je za Irance nešto slicno kao Njegoš za naše brtsko-planinske susede. Pesme Hafeza su mi rekli da je veoma teško objasniti, izgube na značenju i efektu.
Da, treba se vratiti! I to sa boljim znanjem jezika, radi još boljeg razumevanja i većeg uživanja.

Vladimir Kovačević