Dan Prijateljstva!

Od davnih vremena ljudi su shvatili da nisu dovoljni sami sebi. Vodeci se time poceli su da uspostavljaju kontakte, odnose i bese sa drugim ljudima. I tako nastaje termin prijatelj. Jos je medju starim Sumerima vladalo prijateljstvo i čak bilo veoma rasprostranjeno, o cemu svedoci odnos velikog Gilgamesa i njegovog vernog pratioca Enkidua (koji je u nekim trenucima i prelazio granice prijateljstva - prim. aut.).

Ali, sta je to zaista prijateljstvo? Jedna od veoma prihvacenih definicija kaze: Prijateljstvo je neobičan odnos među ljudima zasnovan na poverenju, iskrenosti, uzajamnom razumevanju i poštovanju , zajedničkim interesima, hobijima i pre svega toleranciji.

Da li je ono stvarno uvek ili nekad može biti sazdano na iluzijama i varkama? Da li je moguć život bez prijatelja, ili još bolje, da li je vredan život bez prijatelja? Svako od nas je verovatno postavljao sebi neka od ovih pitanja i sa beskrjnim uverenjem sebi smesta davao krajnje predvidive odgovore. Život bez prijatelja je kao čorba od povrća bez povrća... Nije Ezop bez razloga rekao: Pravi se prijatelj u nevolji poznaje! I zato ne pokušavajmo nadezopiti Ezopa već slavimo ga!

Dan Prijateljstva slavi se 1. septembra, kao dan sećanja na 1. septembar 1999. godine kada su se upoznala dva velika prijatelja. Legenda kaže da svako prijateljstvo koje se sklopi na taj dan traje večno!

Spanija, 21. Jul - 8. Avgust, 2010

Slike sa objašnjenjima koje prate ovaj blog:

http://picasaweb.google.com/vladakova/Spain2010

21. jul, Sreda
Po sletanju na Barajas aerodrom, i izmene 3 metro linije stigosmo do
centra oko 21h. Izlazimo iz metro stanice Gran Via, uzbudjenje raste, Madrid je tu...
na dohvat ruke... Prvo sto ugledasmo je čuvena zgrada Telefonica gde se
obicno odrzavaju koncerti. Da... Tu je... i jos nesto, DAN! Napolju
je dan. Tek oko 22:30, 23h se smrkava! Zivela Spanija! Priroda je bas
darezljiva. Smestismo se u nasu 4-oro krevetnu spavaonicu. E sad, razlika izmedju
spavaonice i sobe je sto uz spavaonicu dobijete i jednu prijatnu Kubanku. Zivela Spanija. Hostel čist, da se ne poveruje. Krecemo u večernju šetnju i gle srece! Jugović! Kolega Miodrag! Eeee, srece kad Jugovic sretne Jugovića van Juge ;)
Obiđosmo Retiro park i oko 1 se vratismo na spavanje. Nema ni traga od komaraca!

22. Jul, Četvrtak
Obilazak grada. Trgovi. Plaza de la Sol je odmah ispod naseg hostela. Tu je i Madrinjo medved ispod drveta JAGODE simbol grada! Popodne Prado! El Greco, Valaskez, Goja, Rembrant. Najve´ci utisak ostavile su definitivno Valaskezove Meninas i Surrender at Breaga. Takođe i Hieronimus Boš sa svojom nadrealističkom slikom iz 1503 godine, 4 veka pre nadrealizma (http://en.wikipedia.org/wiki/The_Garden_of_Earthly_Delights). 5 sati je malo, tesko za opisivanje!

23. Jul, Petak

Drugi dan u Madridu. Šetnja po neposećenom delu grada, poseta vertikalnoj basti (kao obicna bašta, samo stoji uspravno - http://www.greenpacks.org/2008/03/17/green-vertical-garden-wall-in-madrid/), Caixa forum sa fotografijama i posle svega drugi najpoznatiji muzej u Spaniji, Reigna Sofia. Vrhunac muzeja je svakako Pikasova Guernica (http://en.wikipedia.org/wiki/Guernica_(painting) ) koja izrazava njegov protest za bombardovanje baskijskog grada od strane Nemaca za vreme gradjanskog rata. Studentske kartice su nam itekako koristile za ulaske u sve muzeje. U ponoc uhvatismo bus za Malagu (oko 7 sati voznje).

24. Jul, Subota
Oko pola 7 čekali smo na stanici našeg couchsurfing domacina Alvara. Stigao je na biciklu i poveo nas k sebi. Oko 7h pocinje da svice. Alvaro je Meksikanac koji je na PhD studijama hemije ovdi. Mnogo dobar, pažljiv i odličan domaćin. Odmah smo pošeli da se osecamo kao kod kuce. Popodne nam je pokazao grad. Isli smo u rodnu kuću Pikasa i u muslimansku tvrdjavu iz 10og vela Alkazaba. On nas je vodio svuda i za sta god smo ga pitali svojski se trudio da nam pomogne i odgovori. Popodne - plaža, more!!! More u Malagi nije nesto posebno, al ipak to nam je prvo kupanje ove godine (mislim u moru). Sto se tice nase majke dodao bih samo da redovno jedemo, kupujemo hranu, vođe, povrće, hleb, sir, a bome sam vodio i Miđu u MekDonalds. Probali smo i bocadigo al nije
ništ posebno.

25. Jul, Nedelja

Pikasov muzej u Malagi i Botanička basta sa gomilom palmi i
drugih tropskih biljaka. Alvaro je morao da radi, pa smo Mico i ja
išli sami. Mama, posle muzeja smo jeli šavurmu (slicno kao gyros i
kebab), koju smo videli juce o koju je Miđo koristeci samo njemu
svojstveno culo, pronasao nepogrešivo. Popodne plaža, kupanje.

26. Jul, Ponedeljak

Poranili smo ujutru, pozdravili se sa Alvarom, nedostajace
nam taj veseli Meksikanac, i uputili se ka Nerji (cita se Nerha -
balkon Evrope). Sat ipo vremena voznje busom od Malage. Tu su nam
domacini Kuli i Rolph, Estonci, koji su se doselili ovde pre par
godina. Samo mesto je prelepo, mali grad iz 14 veka sa turistima iz
celog sveta. Njih dvoje drze Internet kafe. Nemaju mnogo vremena da budu sa nama. Cim smo stigli Kuli nas je odvela do sobe, pokazala gde ćemo da spavamo, da jedemo, da se peremo, dala nam ključ i rekla da mora da se vrati, tako da smo, kroz 10 minuta nas dvojica ostali sami, kao da je cela kuća naša, u ovom prelepom mestu. Prosto je neverovatan stepen poverenja koji imaju ovi ljudi. I nista ne traze za uzvrat, kaze Kuli, samo se vi opustite i to je sve. Svojski smo se trudili da im pomognemo bar oko kućnih poslova, a i da ne ostavimo nered za nama.

27. Jul, Utorak

Trebalo je da bude tipičan penzionerski dan, onako kako moj
tatko voli kad ode na more (ustajanje, doručak, plaža, ručak, odmor, plaža, vecera, šetnja-kratka i spavanje), međutim probudili smo se oko pola 11, umesto u pola 9, otišli na plažu na sat vremena i vratili se na rucak, da uspemo, bar koliko-toliko da izvedemo penzionerski dan. Mmmmhhh... Pravi odmor i lencarenje.

28-29. Jul, Sreda. Četvrtak

More. Pitam Miđu koliko je sati, on rece: 3:25. Pitam ga ponovo posle 2 sata isto pitanje, a on đe: 3:35! Mhhhh... Tooo... Odmor i lenčarenje. Nerja ima veci broj manjih plaza, tako da se svaki dan kupamo na drugom mestu. Slike govore mnogo vise. Na plazi smo zaključili da se svaki klinac zove Alvaro. Malo malo pa neka majka se dere ALVAROOOOOO, bien aqui...ALVAROOO NOOOO ESO. Pa posle opet. Uši da probije. A mali alvaro - LUDAK, trci po plaži... Ili uzme pa kopa rupu u pesku... LUDAK.

Popodne smo rekli domađinima da ih napustamo, a i Kulli nam je napisala jos kad smo se dogovarali za smestaj da mozemo ostati do 30. jula. Rolf nas je pitao gde cemo dalje i kad smo mu rekli da nismo jos odlucili predlozio nam je susedni gradic - Almuñecar.

30. Jul, Petak

Spakovasmo se i krenusmo gde nam je predlozeno. To je na putu za Granadu, sto nam je sledeca destinacija svakako. Takodje stari gradić, ima Arapski zamak iz 10. veka - San Migel i ostatke Fenicanske fabrike soli. U centru postoji stena sa krstom, ispod koje smo našli neke Špance i Japance kako kampuju. Posto je i nas plan bio da spavamo na plazi, upoznasmo se sa njima. Predvece oni odoše, a nama osta prostor izmedju stena za konak. Prelepa noć, talasi... Jos da je šljunak malo mekši.

31. Jul, Subota
Stigosmo u Granadu oko 15h. Probali smo da stopiramo tih nekih 60ak kilometara međutim sat vremena niko nije stao pa smo se vratili na autobus. U vodičima sam pročitao da stopiranje u Španiji i nije baš zahvalan zanat, a i sad smo se uverili. I pored totalno pogrešnih uputa za hostel na hostelworld-u (google maps) nađosmo ga za sat i po. Hostel Duquesa je još konforniji od onog u Madridu, a osoblje je izuzetno ljubazno i kooperativno. Krenusmo sa obilaskom starog dela grada, muslimanske Barie, katedrale. Sreli smo usput one Japance od juče. Španija je u stvari mala zemlja. Granada je neverovatna po tome što je bukvalno podeljena na deo sa evropskom i muslimanskom kulturom paralelnim ulicama Gran Via de Colon i Paseo de Alvira, udaljenim svega 50ak metara. Gran Via je moderna, evropska, a Alvira sa muslimanskom kaldrmom i godilom kasabalijskih radnjica i restorana. Ono što je još neverovatnije je gomila crkvica u muslimanskoj Bariji. Ovde su Muslimani još od pada Granade u ruke Katolika 1492. godine terani i ugnjetavani, a na prostorima cele Španije se smatra da je ubijeno oko 300 000 za vreme reconqueste. Uveče sam uspeo da izdejstvujem noćni obilazak grada sa članicom osoblja hostela.

1. Avgust, Nedelja

Oko 2h, dok sam se vraćao sa obilaska čuh grupicu ljudi koja peva na ulici nešto na meni veoma poznatom jeziku. Već sam bio prošao, ali morao sam da se vratim. Prišao sam im i kad sam im se obratio na srpskom oduševiše se i pozvaše me da im se obavezno pridružim. Tu su bili 4 devojke i muškarac (Julio, kolega) iz Sinja i Splita. Julio se veoma obradovao što više nije jedini muškarac. Pevali smo i pricali tu, dok se nije zatvorio lokal, a onda nas je jedan od konobara sa kojim su se upoznali, Sirijac, odveo u klub Crveni patuljak! Nastavili su da pevaju po ulici, a ljudi sa okolnih zgrada su nas prskali vodom. Na putu smo susreli čoveka obučenog u kostim velikog penisa. Julio se izgrli sa njim sa pozdravom: Ola, grande peno! Ludak!

Ujutru Alambra, verovatno najznačajnija muslimanska palata u ovom delu sveta (XI vek). Prelepa i skladna - http://sh.wikipedia.org/wiki/Alhambra. Popodne smo obišli park Federika Garsije Lorke i njegovu rodnu kuću, u centru parka. On je ubijen nedaleko od Granade sa još 4000 sugrađana od strane Frankovih nacionalista za vreme Španskog grašanskog rata. Uveče smo uhvatili bus za Valensiju. Karta nije bila ni malo jeftina (35 eura za studente), ali nemasmo izbora jer je to najjeftinije prevozno sredstvo.

2. Avgust, Ponedeljak

Oko pola 9 bili smo ispred prodavnice prirodnih lekovitih proizvoda koju drši naš domaćin Pablo. U 10h je stigao. Španci imaju dvokratno radno vreme, obično 10-14 i 16:30-20. Predložio nam je da obiđemo grad, a uveče da idemo njegovoj kući jer živi 40ak kilometara van Valensije. Nabavili smo mapu i počeli prvo sa obilaskom znamenitosti iz Lonelyplanet-a. Katedrala pored svoje mešavine romanskog, gotskog i baroknog stila i velikim brojem kapela u njenom sklopu sadrži i još jednu, veoma zanimljivu, znamenitost. To je Sveti Gral, krčag iz koga je Isus pio na Tajnoj večeri. Da je samo Den Braun znao da je tamo... Kasnije, dok smo sedeli na jednom trgu prisao nam je momak i pitao nas da li čekamo za besplatnu šetajuću turu po Valensiji. Rekosmo ne, ali se ubrzo predomislismo. Tura je bila odlična. Ispričao nam je celu istoriju Valensije, delimično i Španije i gomilu zanimljivih pričica toga podneblja. I to sve sa izvornim Škotskim akcentom! Ponudio nas je tigrovim orasima, od kojih se pravi čuveno špansko piće i rekao da je jednom imao veoma interesantnu situaciju vezanu za njih (tiger nuts). Naime, dok je nudio ljude jedna Amerikanka je istupila pred grupu i rekla da odbija da ih jede jer su tigrovi ugrožene vrste! Genijalan primer takozvanog Američkog slučajnog humora. Posle nas je doveo do jedne crkve i pokazao figuru golubice koja drži jaje u nogama. Ispričao je da su u 16 veku, za vreme velike gladi majke tu dovodile decu i ostavljale ih sa rečima da sačekaju da golubici ispadne jaje. Kasnije je promovisao tapas turu, koju on takođe vodi. Hrane bude i previše, tako da skoro uvek ostane. Ako neko baš izuzetno ostane gladan onda ga odvede kod jedne crkve sa figurom golubice...

U 8 smo bili opet ispred Pablove prodavnice odakle nas je odvezao kući. Kraj u kome živi je prelep, svuda se oseđa miris jasmina, kojeg i on ima ispred kuće. U bašti bazen i limunovo drvo koje daje plod tokom cele godine. Kako je to dobro, cele godine praviš limunadu od svog vlastitog limuna iz bašte. Čim smo stigli predložio nam je da se okupamo da se opustimo. Pablo ima 52 godine i živi sa svojim bratom Salvom (imaju još 11oro rođenih braće i sestara). Ne zna engleski toliko dobro, ali uspemo da se sporazumemo, malo i na Španskom. Salva ne zna reč engleskog ali je neverovatno prijatan uspevamo da komuniciramo malo na španskom malo na nekom univerzalnom jeziku. Kad ljudi imaju volje jezik nije prepreka. Dok smo se kupali Pablo je spremio večeru. I to kakvu večeru! Njami, njaaami... Piletinu na pivu i jastoga u bundevi uz salatu od nekog povrća koje nisam do sada video. Posle takve večere smo jednostavno morali da obećamo da sutra mi spremamo večeru. Od njihovog opušenog načina života čovek stvarno može mnogo da nauči.

3. Avgust, Utorak

Pablo je krenuo na posao, a mi sa njim do grada. Ovaj dan smo rezervisali za obilazak građevina Santijaga Kalatrave (http://www.spanish-living.com/palaces-museums-galleries-spain/city-arts-and-science-valencia), negde na kraju nekadašnjeg korita reke Tyria. Nekadašnje zato što su 60ih odlučili da premeste reku 7km van grada zato što je plavila, a na mesto reke su hteli da sagrade put. Građani Valensije su se protivili tome i svako veče su protestvovali i krišom sadili drveće i žbunje. Posle nekog vremena vlasti su odustale od namere i predložili projekat kojim će korito biti pretvoreno u park. Zbog toga se danas tamo nalazi park širine 100m, koji se proteže kroz celi grad i preko koga se nalaze mostovi, kao da je još uvek reka (http://www.culturia.org/video/vuelo.mpg). Neposredno pored Turie je i muzej lepih umetnosti (ulaz slobodan), koji isplati posetiti barem zbog Valaskezovog autoportreta i par Gojinih slika. U Kalatravinom Ciudad de les Artes y de las Ciencias posetili smo Hemesferic (bioskom sa platnom u obliku polulopte) i gledali dokumentarac o Arabiji. Iako zvuči veoma zanimljivo doživljaj nije bio toliko poseban. Zatim smo posetili Science centar. Utisak je bio sličan. Većina sprava i eksponata su za decu uzrasta osnovne ili srednje škole ili za one koji su preskočili pomenute ustanove. Uveče smo pravili pileći paprikaš sa knedlama koji se veoma svideo domaćinima. Bilo nam je veoma drago zbog toga. Posle kupanja u bazenu odspavali smo poslednju noć u krevetu na našem putovanju.

4. Avgust, Sreda

u 10h smo se oprostili od Pabla i Salve, zahvalili se na gostoprimstvu i prelepim, opuštenim trenucima i uhvatili bus za Barselonu. Oko 15h smo stigli do stana Anni, 66ogodišnje psihološkinje-novinara. Njena zgrada i stan su u totalnom haosu, ali je ona i pored toga bila ljubazna da nas prihvati i ustupi vreće za spavanje. Krevet u hostelu u Barsi u ovo doba godine ne bi mogao da se nađe ispod 20 eura po osobi. Anni je polu Jevrejka polu Jermenka, definitivno jedna od najšire obrazovanih osoba koje sam upoznao, a uz to je proputovala i veći deo sveta. Stan je na 100m od mora, od Barcelonete. Ostatak dana smo obilazili stari deo grada i Ramblu. Zašto Katalonci ne govore Španski, dođavola?! Uveče smo dobili još jednog gosta, Korija iz Long Ajlenda. Pošto u stanu nije fizički bilo mesta za još jednu osobu da spava Anni mu je predložila da spava na terasi.

5. Avgust, Četvrtak

Budimo se oko 11h. Jadan Kori je imao napad od strane klima uređaja na terasi. Sve stvari su mu bile mokre. On me je toliko oduševio svojom flegmatičnošću povodom toga. Totalno je bio ravnodušan! Ovaj dan smo odlučili da da posvetimo Gaudiju! Kuća Bastlo i Milo (Pardera), sa redom od 200 ljudi ispred svake i ulaznicom od 15 eura smo slikali spolja. Sagrada Familia je neverovatna (http://www.youtube.com/watch?v=v5EALCeAFgs). Veliki arfitekta je počeo da radi na njoj 1882. godine i znao je da je neće nikad završiti. Očekuju se da bude završena za 10-15 godina. Dogovorio sam se sa Mićom da ćemo ići da je vidimo kad je završe! 2km severno od nje je Gaudijev pokušaj kreiranja utopia kolonije Guell, sada park Guel. U njegovom ulazu je i kuća u kojoj je Gaudi živeo do smrti. Kažu da ga je udario tramvaj dok je gledao gore, u građevine. Ceo život posvetio je arhitekturi. U parku je moguće videti većinu njegovih korišćenih koncepata i vezu sa prirodom, na kojoj je stalno insistirao (http://en.wikipedia.org/wiki/Park_Güell).

Na Barseloneti je to veče bio muzički festival sa uličnim umetnicima iz celog sveta. Neponovljiv doživljaj i nastupi puni duha i prelepih melodija.

Oko ponoći smo se vratili kod Anni gde nam je stigao novi gost, Alex (Zeng), Kinez koji studira mašinstvo u Tuluzu. Kori je u toku dana raskrčio prostor u jednoj sobi, tako da je Alex tu spavao, a Kori opet na terasi.

6. Avgust, Petak

Probudila nas je spremačica oko pola 9. Kori je opet bio sav mokar jer je padala kiša po noći, ali, takođe opet i totalno ravnodušan povodom toga. Izašli smo napolje i posle još jednog u nizu mnogih supermarket-doručaka krenuli šetnju po El Born-u, Barri-Gothic-u, do Ramble. Ispred Pikasovog muzeja je bio red sa više od 100 ljudi, pa odlučismo da ga posetimo kasnije. Popodne smo uspeli da uđemo. Četvrta građevina u Španiji koju posećujemo sa delima velikog genija. Dela su podeljena po epohama njegovog života. Veoma je zanimljivo videti njegove radove sa 15-20 godina. Izgledaju kao radovi već uveliko formiranog slikara. Jasno se vidi zašto je nastavio da slika onako kako je slikao. Tu su još i radovi iz plavog, rozog perioda, kubizma. Meni najzanimljivija je bila njegova analiza Valaskezove slike Meninas. Po meni, definitivno jedan od najvećih slikara ikada.

Uveče smo dobili još dvoje cimera, Gil i Dženin, USA. On je taksista u Njujorku, Jevrej po ocu i Kolumbijac po majci, a ona polu Jevrejka polu Filipinka, studirala je staklo i pravi nakit. Međusobom pričaju na Engleskom, Španskom i Hebrejskom, koje menjaju kako im dođe. Anni im je ustupila drugu terasu.

7. Avgust, Subota

Krenuli smo sa Gilom i Dženin u šetnju gradom. Totalno su otvoreni i deluju veoma slobodno. Dženin oko vrata sve vreme nosi ogromnu oglicu sa preko 100 staklenih, šarenih kuglica. Svaki put kada prođemo kraj neke gomile sa smećem ona zastane i ovlaš pogleda šta tu ima. Kaže da je pantalone koje je trenutno nosila našla u smeću, kao i gomilu drugih, njoj veoma korisnih stvari. Veoma je zanimljivo posmatrati grad iz njihove perspektive. Gil je pričao o svojim doživljajim pri taksiranju, par epizoda je bilo kao iz holivudskih filmova. Njih dvoje, iako polu Jevreji su itekako protiv Iyraela i njegove militantne politike na Bliskom istoku. Posetili smo sa njima Sinagogu Major, koja potiče iz 3. veka nove ere. Popodne smo posetili Caixa Forum sa izložbama slika i fotografija i uveče uživali uz magičnu fontanu na trgu Espana. Svako veče se tu okupi oko 5000 hiljada ljudi koji slušaju muziku i uživaju u njenim bojama i koreografijama.

Oko ponoći stigosmo kod Anni, gde je stiglo još dvoje ljudi iz Francuske. Sada više nije definitivno bilo mesta za nas da spavamo, a nije ni bilo potrebe jer sutradan u 5 ujutru treba da hvatamo bus za Gironu, odakle letimo kući.

8. Avgust, Nedelja

Zaključili smo da nas trenutno u sobi sedi devetoro. Anni je htela da spava, pa smo mi ostali oko 2h izašli na plažu. Gil je kupio na nekom buvljaku manualnu mašinicu za šišanje i imaje ne neprikosnovenu želju da se ošiša do glave. Bio je veoma uporan u tome i kao rezultat posle pola sata je bila polu-obrijana glava sa gomilom pečata. Mićo i Kori su svirali gitaru. Kasnije smo se kupali, pošto je napolju dosta hladnije ulazak u vodu je bio dosta lakši nego danju. Imam osećaj da bih mogao danima da sedim u društvu ovih ljudi i da mi ne bi ni u jednom trenutku bilo dosadno. Oko pola 4 smo se pozdravili sa njima i krenuli na autobusku stanicu. Na aerodromu u Gironi smo upoznali dve Hrvatice koje kao i mi lete za Osijek preko Frankfurta. Kasnije smo u Frankfurtu igrali sa njima Pictionarry. Počela je da me sustiže prehlada. Pre sletanja u Osijek sam se kladio sa Mićom da li će naša draga porodica po nas doći sa jednim ili sa dva automobila. Mićo je pobedio jer su došli ipak sa dva. Lepo ih je sve ponovo videti, na okupu! Čak je i baba došla! Mićo je unapred poručio žutu supu, koje se uželeo. Oko 18h krenusmo kući. Prespavao sam ceo put, a ferveks je dao efekat i bilo mi je bolje. Uveče me čeka Nemanjina svadba! 4 države u jednom danu!

Oko 21h stigosmo kući.

Epilog

E, sad, što bih rekao Jovanče Micić, Tako je od mog dede tata postao pravi zapadnjak. Gore napisano napisah radi sačuvanja od zaborava i možda da nekom da podsticaj na slično putovanje po pomenutim destinacijama. Nekom će se svideti takav način putovanja, nekom ne. Što se tiče finansijske strane, Mića i ja smo potrošli nešto ispod 1200 eura za 20 dana, za sve (avionske i autobuske karte, hranu, hostele, suvenire...). Da smo ranije rezervisali avionske karte preko Spanair-a ispalo bi nas 200 eura manje, ovako je jedina opcija bila let iz Osijeka sa Ryanair-om. Ukoliko neko ima pitanja ili nedoumica vezanih za bilo šta od napisanog biću veoma rad da odgovorim.

Vladimir Kovačević,

vladakova@gmail.com

Turska - Sirija - Jordan

Slike koje prate blog: http://picasaweb.google.com/upravljac/TurskaSirija

8. avgust: Poleteli smo iz Bg u 14:40, u Istanbul smo sleteli u 17:30 po turskom vremenu. Hostel Erasmus, najjeftiniji u Istanbulu (5 eura noc) nije bilo ni malo lako naci. Iz prva nismo imali potpunu adresu, kasnije smo je saznali, ali nas je dovela do napustene kuce, u mracnom delu grada (oko 1.5

km od Taksima prema Galata mostu). C

ovek koji radi u prodavnici nas je doveo do te adrese, i da on nije pozvonio ja bih se najverovatnije okrenuo sa ubedjenjem da je to u stvari fantomski hostel. Vlasnik nam je otvorio i uveo unutra. Verovatno najveca rupa u kojoj sam ikad spavao. A kasnije, se ispostavilo kao jedno od najprijatnijih mesta na kojima sam ikad bio. Tu smo upoznali gomilu ljudi iz celog sveta, Indija, Brazil, Nemacka, Italija, Spanija. Svi su tako prijatni, sve je opusteno. Kamber, menadzer hostela najvise doprinosi tome, cak je u zajednickoj prostoriji izlepio natpise po zidu tipa: „Internet je za dzabe. Koristite kuhinju slobodno..“. Jedan od najinteresantnijih likova tu je mala Sara, Kanadjanka, italijanskog porekla, koja putuje po svetu. Ima 19 godina i putuje od svoje 16e. Bila je u

Africi nekih godinu dana, radila je za neku humanitarnu organizaciju, po Evropi, bila je i u Srbiji mesec dana, na Kosovu, po nasim enklavama. Sad je na bliskom istoku, kaze

da ide do Indije, ili gde je vec put nanese. Neverovatno prijatna osoba, skroz prostodusna, a u osnovi i izgledu jedno malo dete. Dete, dete!

9. avgust: O lepotama Istanbula ne vredi trositi reci, slike mo

gu bar donekle docarati. Obisli smo Aja Sofiju, Plavu dzamiju, Topkapi patalu, Cistern baziliku pod zemljom, Univerzitet, Kapkali carsiju (market sa 6000 shopova – raj za zene)...

Unutrasnjost Aja Sofije

Aja Sofija

Cistern bazilika

10. avgust: Taksim, Dolmabahce...

11. Avgust: Istanbul-Gazientep let je bio odlican, nisam u zivotu bolje leteo. Avion za 27 eura -fenomenalan. Odatle smo uzeli taxi do Killis-a, to je blizu sirijske granice, sa nekim Turkom Alijem koji je isto isao do Alepa. U Killisu smo presli u drugi taksi. Na granici smo se zadrzali nekih 2 sata. Izasli smo iz kola. Prvo smo popunjavali neke papire, onda lekarski pregled gde su nam merili temperaturu iz uveta (zbog svinjskog gripa). Tu smo upoznali dva britanca, Dzordza i Sonija (Pakistanskog porekla). Oni su tu proveli noc jer su morali da im provere za vizu. Britanci placaju Sirijsku vizu 50 funti, a za nas je dzabe (Tile se dobro drazo sa Sirijcima, cak je slao i tenkove kao pomoc u sestodnevnom ratu protiv Izraela 1973. Godine – i time se zauvek)!!! Obojica su iz Kembridza, ali studiraju na Oxfordu, to im je kao obicaj, jer je Kembridz mali i svi hoce da pobegnu odatle.Taxi od granice je nas 5oro (Britanci su bili gotovi kad i mi) dovezao do Alepa,do Hostela Al Gawar, blizu ovdasnje Sahat kule.Krenuli smo u obilazak. Aleppo ima 4.5 miliona stanovnika. Sa vrha Citadele, kad se pogleda sve je zuto (kao sto je u Atini belo sa Akropolja). Prvo smo posetili Armenijsku cetvrt. Tu postoji nekih 5 crkvica, Grcka pravoslavna, Armenijska (tu nam je jedan decko pricao o Jermenima koji su dosli posle velikog genocida u Aleppo, 1915, kada su Turci ubili 1500 000 Jermena. Sada ih tu ima oko 50 hiljada, odlicni
su zanatlije), Aramejska,Maronitna. Sve to na jednom mestu, u krugu od 200 metara. I svi zive u toleranciji i miru. Svi ljudi na ulici su toliko ljubazni, strpljivi, hoce da pomognu, iako je to tesko jer velika vecina zna samo Arapski. Saobracaj, e to je posebna prica. To nisam u zivotu video. Nema pesackihprelaza, tj ima, al ko da nema, guzva kao na autokomandi u 3 popodne,
prelaz preko ulice se svodi na onaj prelaz preko giljotine sto se zatvara u Prince of Persia. Mislim da su prosle godine doneli zakon da je obavezno stati na crveno svetlo. I svi sviraju! U Siriji, glavni deo automobila je sirena. Bez svega ostalog se moze. I pored svega toga nema udarenih kola. Svi voze ludo, ali bezbedno.Na primer, normalno je da sviras kada se mimoilazis sa nekim, ili kada prolazis pored nekog, da ga upozoris.Na glavnim putevima svi stalno blicaju. Ako sam dobro shvatio, imaju jednu veoma dobru foru: Kada obilazis kola sa leve strane pocnes da blicas, a onda on da desnizmigavac, kao informaciju tebi da zna da ces da ga obidjes i da to slobodno uradis.To vece smo upoznali jednog veoma zanimljivog lika na izlasku iz velike dzamije u Alepu (Wadbaah sto znaci voda). Zna dobro engleski, pa smo poceli da se raspitujemo za ovdasnje obicaje, stanje, kako ljudi zive i tako to. Pozvao nas je kod sebe u prodavnicu na caj i pistace. Ima prelepu antikvarnicu. Gomilu predmeta iz rimskog, fenicanskog, muslimanskog,vizantijskog perioda. Ima i nove stvari. Caj se pretvorio u veceru, castio nas je tradicionalnom sirijskom hranom, jagnjetina sa pistacima, pasulj, ulje i zacini. I tako smo umesto caja od pola sata ostali kod njega do nekih 1 ujutru... Non stop sam mislio da ipak hoce nesto da nam proda, nije mi bilo jasno zasto nas casti, al na kraju smo ipak videli da je jednostavno uzivao. Cak nam je dao da svako izabere iz cele prodavnice, od svih onih divnih drangulija poklon za majku. I onda, posle toga i za sebe. Zamisli kakav zadatak. Od takve gomile prelepih stvari izabvrati nesto sta mozes da dobijes.Pokusali smo da odbijemo, kao i sve ostalo do sada, ali je non stop insistirao. Vratili smo se u hostel mrtvi umorni i odspavali prelepih 8 sati. Pre
toga, kroz glavu nam je prosla misao da smo to jutro ustali u pola 5, iz Erasmus hostela u istanbulu, a da smo vece proveli u Alepu, u totalno drukcijoj atmosferi... Totalno ispunjen dan.

12. avgusta ujutru smo krenuli u Zamak u Alepu, Citadelu. Najvelicanstvenija gradjevina koju sam posetio. Gradnju su poceli vavilonci pre 4000 godina. Krstasi su pokusali da ga osvoje u 11 veku. Slike ce reci vise. Popodne smo krenuli put Latakie. Kad smo dosli na busku stanicu predomisli smo se i krenuli u Ras Al-Basaid, 50ak km severno od Latakie. Culi smo da je tamo savrseno, prelepe plaze itd. Bus je bio krs, i stigosmo tek za nekih 5 sati, u ponoc. Pojma nismo imali za smestaj. Sva sreca da sam imao kraj sebe dve saputnice koje „znaju“ Ruski.
Neki lik koji je valjda kondukter u busu ima zenu ruskinju, poceoda prica sa nama i ponudio nam smestaj. Kakva je to bila komunikacija ne moze se ni zamisliti dok se ne dozivi. Niko nikog ne
razume. Poceo da nam pokazuje slike porodice na telefonu, sina i cerku, onda neki trbusni ples, onda Zinedina Zidana, pa Davida Bekama i viktoriju Bekam. U glavnom mi smo shvatili da nas poziva da spavamo kod njega, sto smo prihvatili. Kasnije, su nas ipak odveli u neku sobu koja se izdaje i tu smo platili nocenje 5 eura po osobi. Ujutru (13. avgust) smo se spustili na plazu i okupali. Temperatura vode je savrsena! Ni previse topla ni previse hladna. Plaza je peskovita, sa kamenjem i mestimicno komadima smeca. Krenuli smo dalje plazom, ka centru gradica,i tu, dok smo prolazili, neki ljudi, iz kucice na plazi nas pozovu da svratimo. Nisu znali ich engleskog. Samo arapski. Ali su neverovatno fini i ljubvazni. To se tako oseca. Toliko prijatno smo se osecali, sedeli smo u hladu sa njima, ponudili su nas kafom i vodom. I pricali nekim univerzalnim jezikom. Gde idemo, odakle smo, kako se ko zove. Gomila dece, mile dece. Cela porodica. Posle je dosla jedna devojka sto je znala nesto malo engleskog. Zakljucili smo da nismo uopste u Ras Al-Basidu nego nekih 5km severno. Kupili su nam sladoled, hleb, krastavce i paradajz. Za novac nisu hteli ni da cuju. Neki covek nas je odvezao do Ras Al-Basaida. Tamo na plazi smo upoznali jos jednu porodicu. 4 zene, i 6,7 dece. Jedan od zena predaje engleski. Kako smo se obradovali. Konacno neko sa kim mozemo normalno da pricamo. Divni ljudi! Prelepo smo se osecali dok smo pricali sa njima. Oko 7 smo krenuli za Latakiju.

13. Avgusta uvece smo se smestli u Latakiji, u hostelu Sufwan, tako nesto. Menadzer Muhamed je jako prijatan, i hoce da objasni i odgovori na sva pitanja. Generalno, svi menadzeri hostela za backpackere su prijatni i gostoljubivi i zovu se Muhamed.

14. avgusta smo krenuli na plazu sa prelepim sedimentnim belim stenama, 20ak km severno od Latakie, Burj Al-Slam. Tu se nalazi riblji restoran Horik sa najlepsim pogledom na more.
Spustili smo se na plazu medju stemana, koja je nazalost bila puna smeca i smrdela je.
Ipak smo se okupali, kad se udje u more prelepo je. Oko stena je fenomenalno za ronjenje.
Temperatura vode je taman kako treba, ulazi se direktno sa sunca bez problema. Popodne smo seli na pice u Horik. Tu smo se sprijateljili sa konobarom, Orhan, poreklom iz Turske. On je rekao da ce nam srediti taksi do Latakie, da mozemo da ostanemo duze na plazi. Otisli smo kasnije da drugu stranu, desno od restorana i tamo je bilo dosta lepse i cistije. Za lokalce ovde, generalno, nas troje smo velika atrakcija. Cim smo se smestili okruzila nas je grupa ok 7,8 decaka (15ak god), koji su nam pricali na Arapskom, naredjali se na okolne stene i posmatrali. Devojkama je bilo neprijatno (jer se zene kupaju u odelu i maramama). Kasnije je dosla jedna devojka koja je znala engl i rekla da su dotrcali do nje i vikali: "Tamo su stranci, tamo su stranci". Orhan nas je pozvao da sutradan dodjemo kod njega i njegove zene u
goste, na prenociste i veceru. Obecali smo da cemo doci sutra popodne. 15. ujutru smo bili u Saladinovom zamku, 30ak km od Latakie. Njegovu izgradnju su poceli Vizantijci, Krstasi su ga osvojili i utvrdili. Prokopali su rov okolo i isklesali ostre stene. Nazalost, to im nije
bilo dovoljno, Saladin ga je osvojio za 2 dana. Polozaj zamka je po meni veoma los zato sto se naspram glavne kapije nalazi ogroman plato u visini zamka, sa kojeg je Saladin gadjao zamak trebusetima (12 vek), dok ga je sa druge strane opkolio Saladinov sin. Popodne smo krenuli nazad u Burj Al-Slam, nasli se sa Orhanom. On i Fatima (zena) su nas vodili na jednu prelepu plazu. Prvo su nas doveli do jedne rupe, 50ak metara od mora, u koje je ulazila morska voda. Prelepo. Kasnije smo otisli do njih. To mesto u kom zive se ne moze opisati. To je spoj svega i svacega. Prasine, djubreta, jasmina i smokvi. Kuca im
je jako cista i prijatna, bas kao i njih dvoje. Fatima je ponovo trudna (prvo dete im je zivelo samo 6 dana :(((((( ). On ima 28 godina, ona 20. Radio je 3 godine na brodu, sa kojim je otputovao veci
deo Evrope, i 2.5 godina je bio u vojsci, sada je vojni rok u Siriji smanjen na 1.5 god. Kada smo odlazili hteli smo da im damo novac, poklon za bebu, medjutim nisu hteli ni da cuju: You give me money, I
no speak to you anymore. I da, kad smo do toga, svi smo usavrsili Tarzanski engleski. Izludecu od toga. Unazadio sam konverzacijski engleski za 5 godina... Al dobro, prezivecu. Kako da covek ne prica sa
njima kad su tako prijatni. Na ulici, svako dete nam se javlja: "Hi, how are you :))))))))))) ".

16 avgusta smo se okupali jos jednom u sa Orhanom i Fatimom i oko podne krenuli put Latakie i Palmire. Uvece smo stigli u Palmiru, smestili se (trokrevetna soba sa kupatilom, cista, doduse malko u
podrumu oko 8 eura za noc). Krenuli smo uvece na rusevine. Palmira (sirijski Tadmur) je pustinjski grad na putu svile. Ima civilizaciju staru oko 2000 godina. Njena kraljica, cuvena Zenobia, je jedno vreme drzala veci deo bliskog istoka, dok nije bila porazena od Rima, Marka Aurelia. Dod ulaska u Bel-ov hram smo upoznali jednu porodicu iz Palmire, njih 8, 3 generacije. Deca su spavala sa bakom i dekom na cebetu, nedaleko od ulaska u hram. U siriji generalno, svi ostaju budni do kasno, prodavnice i sve je otvoreno do 12,1. Dosta dece ima napolju u to vreme, sto je za nase podneblje dosta neverovatno.
Odlucili smo da sutra ustanemo jako rano, posto preko dana temperature idu i do 45-50 celzijusa.

17. avgust: Rano je bilo nazalost samo 7, sunce je vec izaslo, vetar se malo stisao. Obisli smo sve znamenitosti, popili caj sa beduinima, vratili se u grad na tradicionalnu Sirijsku hranu, beduinski tanjir,
piletina, pirinac, pistaci, grasak, paradajz... Palmira je generalno dosta skuplja od ostatka Sirije, jer je posecuju turisti (npr cokoladica u onom malom mestu blizu mora je 5 funti sirijskih, ovde je
bila cak 50 - 1 eura = 65 funti). Popodne nas je jedan covek odvezao autobusom iz 1951 godine, nemacke proizvodnje, sa ekserom umesto kljuca, do arapskog zamka na brdu 5 km od grada. U
samom zamku nema sta da se vidi, ali je pogled odatle, na celu pustinju neverovatan. Tamo smo bili oko
3 popodne i priznajem da nisam bio na vecoj temperaturi (osim u sauni u Kanadi).
Uvece smo krenuli za Damask, smestili se u fin hostel u centru starog grada. Savrsena lokacija, i kosta manje od 5 eura po osobi.

18 avgust: obilazimo stari grad. Stvarno je magican, kako kazu za njega.

19. avgust: Izjutra smo krenuli u Malulu, 50ak km severno od Damaska, seoce. Tu se nalaze dva manastira, Sv. Tekla (pravoslavni) i sv. Serhio (katolicki). Mesto je poznato kao poslednje na svetu gde se govori Aramejski, jezik Isusa Hrista. Prosle godine je tu otvoren institut za jezike, gde dolaze ljudi iz celog sveta. Manastiri su na vrhu brda, odakle je pogled prelep. Neverovatno mirno i harmonicno mesto.

Popodne smo obisli Nacionalni muzej u Damasku. Najimpresivnija kolekcija je iz Ugarita, gde se nalaze plocice sa najstarijim pismom na svetu (2000 godina pre nove ere).

20. avgust: Izjutra smo uzeli sa jos dvoje Italijana taksi do Amana (Jordan). Jordan je drukciji od Siriji, pustara i pustara, drvo je vec prava retkost. U Amanu smo nasli drugi taksi (za ovih 17 dana puta bar nekih 50ak taksija smo promenili) do nase zeljene destinacije – Petre! Stigli smo u sumrak u Wadi Musa, mesto nadomak Petre, smestili se u hostel, uz prilicno dobro cenkanje.

21. avgust: Petra! Najfascinantnije mesto na kom sam ikada bio. Nabatijanci su bradili svoj grad u stenama od 3 veka p.n.e. do 3 veka nove ere. Na samom ulazu postoji proilaz duzine 2 km, sirine izmedju 3 i 15 metara i visine 40ak metara izmedju stena, koji vodi u grad. Sa strane prolaza nalaze se kanali kojima su dopremali vodu u grad. Imali su veoma razvijen irigacioni sistem, sa rezervoarima, cisternama, cevima, pumpama. Kraj prolaza vodi do Treasury-ja. Gradjevina u steni visoka 40m i siroka 30m. Kako su gradili i koliko dugo nemam pojma. Slike ce reci vise, neverovatan spoj prirodnih lepota i rada ljudske ruke. Nabatijancima se gubi trag u 6,7 veku nove ere.

22. avgust: u 6:30, prvog dana Ramadana, krenuli smo sa istih dvoje Italijana put Amana i Damaska. Usput nam je taksista pokazao neke od lepota Jordana: Krstaski zamank, Shauba, koji je takodje osvojio Saladin, i koji je takodje okruzen brdima, zatim Dana rezervat, nacionalni park, na 2000 metara nadmorske visine (tu na vrhu nam je pokazao Jordansku „shumu“, sto bi mi u Srbiji nazvali krsh...).. Posle toga smo poceli da se spustamo do Mrtvog mora (400 metara ispod nivoa mora). Tu smo videli Lutin kamen (pretvorila se u kamen zato sto se okrenula, nesto kao Orfej i Euridika), Wadi Mujib Kanjon i na kraju smo napravili pauzu od 3 sata radi na Aman plazi na Mrtvom moru. Iako su nas odrali za ulazak (12 eura) dozivljaj kupanja u vodi sa 33% soli je vredan toga. Odista je nemoguce potonuti. Maksimalno se moze ostati u vodi 10ak minuta, posle cega pocnu da peku ranice po telu. Ako voda udje u oci takodje pece. Znaci, 10 min, tus i bazen... Mmmmhhhhhh...

U povratku smo svratili u Bosru, posetili cuveni amfiteatar, i u sumrak smo bili u Damasku, u istom, genijalnom Al-Amin hostelu.

23. avgust: Krenuli ka Antakiji (ili Antiohiji da se Ana ne naljuti) oko 13h. Oko 16h smo bili u Homsu, a u Alepu skoro u sumrak, te smo odlucili da prespavamo tu i da ujutru krenemo direktno za Adanu odakle letimo za Istanbul. Tu smo spavali na krovu hostela (to im je inace standardna praksa, za 3 eura moguce je koristiti kupatilo, zajednicke prostorije i dusek na krovu).

24. avgust: Adana – Istanbul. Uvece se smestili ponovo u legendarni Erasmus. Skoro svi ljudi od pre 2e nedelje su bili tamo, sto nas je veoma odusevilo!!!

25. avgust: 13:05 poleteli iz Stanbola, 13:45 stigni u Srbiju, po srpskom.