Kuba je komplikovana zemlja i zbog toga ju je teško opisati u par rečenica. Za potpuno razumevanje Kube potrebno je pre svega razumeti revoluciju 1959. i dolazak Fidela Kastra na vlast. U tu svrhu predlažem dokumentarac Fidel.
Tri nedelje provedene na Kubi kompresovane su u ovaj desetominutni video:
Slike sa Kube.
Na svu sreću, pre desetak godina oformljena je organizacija koja se bavi obnovom starih građevina i to na identičan način kako su nekad izgledale. Finansira se od prihoda od turizma. Većina ulica u Havani ima dva naziva, stari i novi, međutim, kako to često biva, ljudi koriste i poznaju uglavnom samo stare nazive. Bilo mi je čudno zašto su uopše i uvodili nove nazive, toliko stvari ovde treba da se popravi, nazivi ulica zaista nisu prioritet. Kada sam upitao jednog starijeg Habanerosa, zašto je došlo do promena naziva i kada, rekao mi je 1948. godine. 1948. godine! Skoro 70 godina ljudi uporno odbijaju da prihvate nove nazive i ne samo to, nego stari nazivi uglavnom nose imena španskih generala, a poznato je da pored revolucije najviše slave nezavisnost, odnosno oslobođenje od Španske šape.
Tri nedelje provedene na Kubi kompresovane su u ovaj desetominutni video:
Slike sa Kube.
Prvi kontakt sa Kubom
Lander, vozač Uber taksija u Majamiju, poželeo mi je zdravo dok sam sedao u njegovo vozilo. Vožnja je bila duža, ali i pored toga bio je nenametljiv sa pričom. Engleski mu je bio jednostavan, sa ponekim sitnijim greškama u izgovoru. Na pitanje odakle je, rekao je da je sa Kube:
”Ja sam dečak sa plaže, nedaleko od Havane”.
Nastavio sam na španskom, ali on nastavi na engleskom da odgovara. Kao da je na njega ipak više navikao:
”Ja govorim dva jezika i oba loše. Mrzim Donalda Trampa! Vidiš li šta radi ovoj zemlji? Udara u same temelje društva. Ne poštuje nikoga, nacionalne manjine, gej populaciju...”
Rekoh mu da sam čuo da je Kuba jedna od najsrećnijih zemalja na svetu i upitah da li je to istina. Nasmejao se klimajući glavom u stranu:
”Nisam baš siguran”, reče. ”Dosta ljudi živi u velikom siromaštvu. Kada smo bili mali roditelji jedino što su imali da nam daju da jedemo je brašno rastopljeno u vodi. Majka je samo rekla da jedemo i sestra i ja smo jeli. Uvek smo bili gladni. Živeli smo u kući na plaži. Otac je bio policajac. Jednom je dugo jurio kradljivca cipela, čak nekoliko sati. Na kraju ga je uspeo uhvatiti i kompanija koja je bila vlasnik prodavnice ga je pozvala na svečanu večeru u znak zahvalnosti. Pitao ih je odmah da li može povesti porodicu i rekoše mu da može. Svo četvoro smo se radovali tom danu i kada je došao otac je stavio na svoj bicikl majku, sestru i mene i krenuli smo na svečanu večeru, udaljenu više od 30 kilometara. Kada smo stigli rekli su ocu da ima mesta samo za dve osobe. I pogodi ko je jeo? Sestra i ja smo jeli, a otac, junak koji je uhvatio kradljivca, nas je vozio nazad na biciklu, praznog stomaka.”
Nisam znao šta da mu odgovorim. Jednostavno me je bilo sramota što sam i pitao tako nešto. Nastavio je posle:
”Ovde je sistem takav da moraš da radiš. Ako nećeš imaš dve opcije, da ideš odavde ili da živiš kao pijavica. Ja ne želim da živim kao pijavica. Meni ljudi često kažu da sam spor, da sporo razmišljam. Pored ovog posla radim još jedan noću, u gradskoj čistoći. I to je pošten posao. Znaš, glasao sam za Donalda Trampa, zato što Hilari mrzim još više. Ona je sam đavo! Znaš li zašto je Tramp pobedio? Zato što svi oni koji su bili protiv njega nisu glasali. Jednostavno nisu verovali da će pobediti i zbog toga uopšte nisu izašli na izbore. Oni koji su bili za njega ustali su se to jutro, otišli do biračkog mesta i glasali. Nema nazad. Čemu protesti? Legitimno je izabran. Većina je to želela i to treba poštovati jer je u ustavu ove zemlje. Na Kubi vrhunski sportisti, koji su osvajali medalje na olimpijadama žive u bedi. Ovde u Americi, svako ko osvoji medalju je obezbeđen do kraja života. Došao sam u ovu zemlju u barci, bilo je veoma rizično, ali je vredelo jer nas je prihvatila, pružila državljanstvo i normalan život. I zato, ako me ova zemlja bude zvala da idem u rat za nju, ja ću ići!”
Stigosmo na destinaciju. Na rastanku sam mu rekao: ”Lander, mislim da ljudi koji su ti rekli da si spor nisu u pravu. Nisu hodali tvojim cipelama i nemaju pojma šta si sve preživeo. Mislim da imaš duboko razumevanje životnih okolnosti i načina na koji funkcionišu. ”
”Misliš?”, rekao je. ”A i moja žena je pristala da se uda za mene. I to nešto znači.”
Biseri u prašini
Pre 70ak godina Havana je verovatno bila jedan od najlepših gradova na svetu. Građevine kolonijalnog stila iz tog perioda, a i ranije, trgovi, vozni park i danas izgledaju impozantno, iako na većini nije bilo popravki i održavanja, a oni na kojima jeste izgledaju veličanstveno. Druga stvar, ili možda i prva, koja bode oči i nos su prljavština, smeće i smrad, najviše prisutni u samom centru. Ulice našalost plivaju u smeću. Često se vide i sami njeni građani, Habanerosi, koji bacaju otpatke po ulici. Uz sve to mrtve, obezglavljene kokoške, ostavljene na ulicama kao darovi bogovima od strane Santorijanaca (koji inače idu kroz grad u čisto belim odelima i šarenim ogrlicama), pripadnika religije poreklom iz Afrike, daju posebnu draž, posebno onima sa slabijim stomacima. Na sve se to čovek brzo navikne, počne da ignoriše i krene da uživa u samom duhu grada, koji je beskrajan. Havana je definitivno spoj svega i svačega (haos, što bi se reklo: ”Es un kilombo“).
Na svu sreću, pre desetak godina oformljena je organizacija koja se bavi obnovom starih građevina i to na identičan način kako su nekad izgledale. Finansira se od prihoda od turizma. Većina ulica u Havani ima dva naziva, stari i novi, međutim, kako to često biva, ljudi koriste i poznaju uglavnom samo stare nazive. Bilo mi je čudno zašto su uopše i uvodili nove nazive, toliko stvari ovde treba da se popravi, nazivi ulica zaista nisu prioritet. Kada sam upitao jednog starijeg Habanerosa, zašto je došlo do promena naziva i kada, rekao mi je 1948. godine. 1948. godine! Skoro 70 godina ljudi uporno odbijaju da prihvate nove nazive i ne samo to, nego stari nazivi uglavnom nose imena španskih generala, a poznato je da pored revolucije najviše slave nezavisnost, odnosno oslobođenje od Španske šape.
Voće i voćni sokovi! Jedna od najlepših stvari na Kubi. Ni ne znam više sta sve nismo jeli i pili. Ananas, fruta bomba (papaja), gvajaba, mamej, tamaringo... Čak smo i te sokove na ulici, koji oni ne-želim-da-znam-kako prave, koštaju 10 dinara po čaši i preukusni su, od prvih dana pili i, Bogu hvala, nisu nam naškodili. One namirnice koje su sa Kube su jeftine, a ono što dolazi sa zapada ili je pravljeno za turiste, to je skuplje. Na primer, u restoranima u centru, gde uglavnom dolaze turisti, ručak ili večera su oko $10, a u kubanskim se može jesti, i to dobro, i za $2. Ko želi da rizikuje. Kažem, mi smo sve jeli kao što Kubanci jedu i nije nam naškodilo. Čak smo na kraju boravka i vodu pili sa česme, što turistima ne preporučuju.
 |
| Capitolio. Sagrađen u vreme ogromnog priliva novca od prodaje šećerne trske, po uzoru na američki kongres, samo 5 metara viši. |
Tekovine revolucije
Kao što rekoh na početku, za razumevanje Kube treba razumeti revoluciju 1959. godine, dolazak Fidela Kastra na vlast i principe koje je ona donela. Dugo sam razmišljao, gledajući stanje stvari, siromaštvo, da li bi im ipak bilo bolje da se ona nije desila. Da li bi Kuba bolje živela da diktator Batista nije pustio, posle nekoliko godina zatočeništva, na slobodu mladog Kastra i proterao ga u Meksiko. Ili da je uspeo neki od preko 200 pokušaja atentata na Fidela. Na kraju, posle dosta priče sa ljudima na tu temu, moj zaključak je da ipak da Kubanci trebaju biti srećni što se desila (a i jesu). To je jedna od stvari oko koje na Kubi nema podele. Kažu da pre revolucije većina stanovništva bukvalno nije imalo ništa. Danas, nemaju mnogo, ali beskućnika nema (možda veoma mali broj, ali većina ima krov nad glavom), nema gladnih (osnovne namirnice su dotupne svima) i toplo je, pa im grejanje i ne treba (temperatura retko pada ispod 13 stepeni, dok Kubanci za 18 stepeni kažu da je hladno). Zatim, Kuba je ostala vlasništvo Kube, a ne SAD i multinacionalnih korporacija. U ustavu Kube piše da je zabranjeno prodavati iyvore vode, elektrodistribuciju, primarnu industriju, itd. Potom, tri ploda revolucije na kojima su svi zahvalni: zdravstveni sistem, obrazovanje i bezbednost.
 |
| Nacionalni Univerzitet, Havana |
Kuba je jedna od vodećih zemalja u svetu u broju lekara po glavi stanovnika. Dosta ih ide u inostranstvo, na rad (misije) i veoma su poznati i priznati u celom svetu. Razvili su lek za neke vrste kancera pluća i za gangrenu. Ljudi iz drugih krajeva sveta dolaze na Kubu da se leče od tih bolesti. Opet, treba reći da nije sve tako sjajno, iako ima lekara, fali lekova ili, ako ih i ima desi se da su preskupi za većinu stanovništva. Bolnica i klinika zaista ima dosta, ali njihovo stanje i uslovi lečenja nisu na zadovoljavajućem nivou.
Što se tiče potreba za obrazovanjem svake od postojećih profesija postoji plan na nivou cele države, a i po okruzima, o potrebnoj količini kadra. Plan se striktno poštuje, ali nam ljudi kažu da proračuni o potrebi svake od profesija ipak nisu precizni. Svo obrazovanje je besplatno. Nema samofinansirajućih mesta na fakultetima. U toku studija postoji dosta prakse. Na primer, inženjer građevinarstva u toku studija, prepodneva provodi na građevini, a popodneva u učionici. Kada završi studije ume svaki deo građevine svojim rukama da napravi, ukoliko je potrebno naravno. Ono što je verovatno najvažnije, svakom svršenom studentu uglavnom sledi posao u struci za koju se školovao. Ipak, senku na celu priču baca činjenica da su plate inženjera, lekara oko $50 mesečno i da se većina snalazi na razne načine da preživi i prehrani porodice (misije, drugi posao).
Treće, bezbednost. Na Kubi je zabranjeno nošenje i posedovanje oružja. Čak ga i većina policije ne nosi. Stopa kriminala je veoma niska. Ljudi uglavnom ne zaključavaju kuće (delimično i zato što nema šta da im se ukrade).
Na prisustvo siromaštva sam bio pripremljen. Mesečne zarade Kubanaca su često ne više od $20, a penzije samo $10. Ipak, to što se vidi, usudiću se da kažem, nije siromaštvo, već više zapuštenost i nemar.
Cuba es libre (pero se paga)
Što se tiče nas došljaka, što nas ovde zovu turistima, rekao bih da smo onako primetno diskriminisana sorta. U prvim danima to mi je smetalo, čak sam i razmišljao da se ne bih više vraćao na Kubu, kasnije, prihvatio sam, kao i sve ostalo. Pre svega ima previše turista. Drugo, nametnuli su posebne cene, čak i valutu plaćanja. Sva sreća, pa ipak možemo legalno koristiti i turističku i nacionalnu valutu i kupovati i proizvode u nacionalnoj valuti, kojom se može kupiti voće, sokovi, kolačići i još po neka sočna jeftina kubanska stvarčica. Razumem svakako taj dvovalutni sistem, potreban im je itekako taj devizni priliv da bi pokrili svoj budžet i kupili preko potrebne proizvode i sirovine iz inostranstva, pošto sami malo toga proizvode. Ono što mi je najviše smetalo je gomila Kubanaca koji jednostavno žele da izvuku novac turistima (los jineteros). Često su veoma naporni, prilaze nam na ulici, dobacuju, kreću u razgovor, koji isprva izgleda kao da su zainteresovani i da hoće da se druže, međutim, posle kratkog vremena, krenu u pokušaje da iznude novac ili prodaju neki proizvod ili uslugu. Često, bez blama pitaju da im kupimo nešto ili im damo novac. Na Kubi postoji izraz ”cara dura” (Tvrd obraz, obraz kao đon), tako da kada dođe do takve situacije ljudima često bude neprijatno i usled te neprijatnosti, neznajući kako da izađu iz nastale situacije, oni im i daju novac. Ja im obično dotaknem obraz i kažem: ”Aaaaa, tienes cara dura”. Posle toga prestaje kontakt.
Zbog toga je često teško pronaći Kubu na Kubi, ali kada smo je pronalazili oduševljavali smo se iznova i iznova. Ti normalni, obični ljudi koje smo upoznali i koji nas nisu gledali kao vreće novca, već sa radoznalošću i željom da nas upoznaju meni lično su bili najsnažniji i najlepši utisak sa Kube.
Stanje nacije
 |
| Campesinos felices, Carlos Enriquez |
Pored toga što sam se postideo posle postavljanja pitanja Landeru iz Majamija da li je Kuba najsrećnija zemlja na svetu nisam odustao od toga. Malo sam ga preformuliosa i uglavnom pitao ljude dve stvari: Kako se živi na Kubi i da li su srećni. I najveći broj odgovora je da se živi opušteno (tranquilo) i da su srećni (iako na prvi pogled ne izgledaju tako). Gotovo svi su rekli da su zadovoljni i srećni. Kada sam u muzeju kubanske umetnosti video sliku Srećni seljani (Campesinos felices, Carlos Enriquez), sve mi je bilo jasno. Uostalom, sreća je subjektivna stvar i ja verujem da oni zaista jesu srećni. Zatim, topao duh, u skladu sa sunčanim vremenom. Uvek je vreme za muziku i žurku. Jedan prijatelj iz Havane nam je rekao da je mozak kod žena podeljen na dva dela. Jedan deo misli o šopingu, a drugi o seksu. Kod muškarca, ceo mozak o seksu.
Korimakao - škola jedinstvena na svetu
Na jugu Kube, 5 kilometara severno od čuvenog Zaliva svinja, gde su se Kubanci 1961. godine umešno i hrabro odbranili od upada američkih snaga i naneli im jednu od najvećih mrlja u istoriji, u malom mestu koje se zove Palpite nalazi se umetnička škola Korimakao jedinstvena u svetu. Jedinstvena je po tome što nema semestre, ispite, rokove i ocenjivanja. Svako može ostati koliko želi. Postoji deo za slikarstvo, pozorište, muziku i ples. Korimakao okuplja talentovane mladiće i devojke, starije od 17 godina, iz cele Kube, najčešće sa ulice ili iz siromašnih porodica. Tu žive i bave se umetnošću. Radi se 6 dana u nedelji, ponekad i po 12-15 sati. Svakog aprila imaju specijalnu turneju sa nastupima u delovima Kube koji su slabo naseljeni i gde je umetnost teško dostupna. Ponekad idu i na gostovanja van Kube. Za školu smo čuli sasvim slučajno, od jedne učenice, sa kojom smo zapodenuli razgovor dok smo kupovali picu u mestu Playa Larga (Zaliv Svinja). Veoma nas je zainteresovao njen opis škole i odlučili smo da se tamo uputimo sutradan.
Stigli smo, predstavili se i zamolili da pričamo sa direktorom. Ubrzo nas je primio mlad čovek, sa bradom, od nekih 35 godina, veoma ljubazan i smiren. Objasnili smo mu našu zainteresovanost za ples, rekli da plešemo argentinski tango i da im, ukoliko žele, možemo održati čas. Odveo nas je na probu grupe za ples, predstavio nas i zamolio da otplešu za nas nešto od onoga što spremaju za aprilsku turneju. Potom smo mi njima otplesali uz dve tango kompozicije, što im se svidelo. Bili su veoma zainteresovani za čas i da nauče tango osnove, a i više od toga. Duh, energija, radoznalost, otvorenost, talenat tih momaka i devojaka tamo mi je bio najjači utisak sa Kube. Zbog njih želim ponovo da se vratim i provedem u Korimakau bar još nekoliko dana ili nedelje. Veoma brzo i sa oduševljenjem su prihvatali početne korake i principe koje smo im objašnjavali. Na kraju smo im rekli da smo veoma zainteresovani za kubanske plesove i da bismo voleli da ih učimo od njih. Sledećih nekoliko dana dolazili smo kod njih na po 3 sata i učili su nas salsu, rumbu, mambo, baćatu... Pričali su nam o tome kako su nastali i kako su se razvijali ti plesovi, kao i iz kojih plesova i zemalja vuku korene. I sama ta priča je dosta kompleksna, baš kao i sama Kuba. Video Korimakao.
Većinu plesova iz Afrike nazivamo i plesovima plodnosti i u njima je veoma izražena erotičnost i seksualne konotacije. Zbog toga i plesovi koje plešu imaju veoma naglašenu tu crtu. Oni to i sami odmah kažu. Instruktori salse sa kojima sam pričao u Srbiji su rekli da Kubanci plešu salsu dosta prljavo, nepristojno. Zbog toga, većina instruktora salse u Srbiji ju je izmenilo, smanjivši tu crtu, što je i razumljivo, kako bi je prilagodilo našem podnevlju. Ali, zaboravljaju jednu stvar: To onda više nije kubanska salsa, već neka druga.
Kubanski plesovi
Dolaskom doseljenika iz raznih krajeva sveta stizali su i plesovi. Tu su kantri plesove koji su stigli iz Francuske, zatim sa Haitija i zajedno sa robovima iz Afrike. Bitno je i naglasiti da kada se kaže Afrika misli se na desetine različitih zemalja: Mozambik, Nigerija, Ekvatorijalna Gvineja, Angola, itd. I tu, na Kubi, kao u nekom velikom loncu za kuvanje u kome je stavljena hrana iz celog sveta, izvršila se fuzija plesova koja je rezultovala ovim što se danas pleše po kubanskim ulicama i klubovima. I to je fantastično! Fuzijom mamba, ča ča ča i son nastao je ples koji kubanci zovu kasino, a koji je čirom sveta poznat kao salsa. Dakle kasino je skup pokreta, figura i način plesa, nije muzički žanr. Oni muzički žanr zovu salsom. Zanimljivo je da je reč salsa u konataciji muzike upotrebljena prvi put 70ih godine od strane jednog bolivijanskog disk džokeja koji je rekao muzičarima u jednom trenutku da dodaju muzici malo salse (suštine, srži, esencije, začina).
Stav (postura) tela kubanskih plesova je opušena, mekana, prirodna, prilagođena pokretu. Opet dolazi iz afričkih plesova. Stav se razlikuje od stava evropskih plesova, valcera, gde je torzo dosta čvršći i kompaktniji. Trebalo bi reći da je argentinski tango po stavu svakako bliži evropskim plesovima nego kubanskim. Treće što je preuzeto iz Afrike je ritam koji daju bubnjevi, odnosno udaraljke. Ritam u salsi uvek daju štapići (clave). U nekim kompozicijama često se desi da zvuk udaraljki prekriju drugi instrumenti (bace ga u pozadinu kompozicije), ali bez obzira on i dalje postoji. Ono za čim sam ja tragao u salsi je povezivanje koraka ne samo sa ritmom, nego i sa muzikom. Verovao sam, to jest bolje je reći, nadao sam se da iskusni kubanski plesači ne izvlače samo pokrete (figure) i način kako ih izvode po nasumičnom principu (random). Verovao sam da su pokreti u vezi sa muzikom. Moram da priznam da sam se razočarao kada su mi rekli da je izbor pokreta slobodan (libre, libre). Doduše, možda ipak postoje neki plesači salse koji slušaju i muziku, ne samo ritam.
Rafael (Jaimaitas, Havana)
Poslednji dan na Kubi hteli smo da provedemo na plaži. Oko 16km od centra Havane (Capitolio) nalazi se deo grada, uz more, u kome mapa kaže da postoji plaža. Kada smo stigli videli smo da baš i nije sve kao na mapi, ali bar je postojao kakav-takav pristup moru. Čim smo spustili stvari prišao nam je jedan čovek koji je tu stajao pre nego što smo stigli. Predložio nam je da se premestimo malo dalje, jer je taj deo opasniji, pokazavši nam na dva metra dalje gde je stajalo nešto plavo i ljigavo. On ga je nazvao pokvarena voda (agua mala) i rekao da je otrovno. Poslušali smo ga, zahvalili se i premestili. Nova lokacija je zaista bila bolja. On je nastavio da stoji 15ak metara iza nas i da gleda u more. Okupali smo se, osušili, prošlo je nekih 40ak minuta, a on je i dalje stajao i gledao u more. U današnje vreme neko bi sigurno pomislio da tu postoji nečeg čudnog, ali bio je ljubazan i nenametljiv, pa se nismo brinuli. Ipak, odlučio sam da mu priđem i popričam sa njim.
”Malo ljudi danas ume da uživa u moru. I ja to želim da naučim. Uvek tražim neku akciju, nikad jednostavno ne sedim i samo uživam u miru. ”, rekoh mu.
”Da, divan je vazduh danas.”, prihvati on.
Zati mi je isprićao da je rođen nedaleko odatle i da je tu proveo ceo život. Radio je kao šofer gradskog autobusa i imao je nesreću pre nekog vremena. Zbog povrede pluća lekari su mu preporučili da bude uz more što više. Pitao sam ga za korale u ovom delu i rekao je da ih ima dosta, kao i da sam često roni. Zatim sam mu pokazao snimke korala sa drugih mesta, a on mi je rekao koje su to vrste i kako iz zovu. Posle nekoliko minuta vratio sam se našim peškirima, a on je otišao ubrzo posle toga. 10ak minuta kasnije videli smo ga kako ide prema nama noseći ogromnu školjku. Rekao je da je bio do kuće da je donese. Objasnio nam je da ju je sam izronio i očistio i da nam je poklanja. Kada je to rekao laknulo nam je. Za protekle tri nedelje na Kubi sreli smo toliko ljudi na ulici (taksisti, prodavci, ”slučajni prolaznici koji baš slučajno imaju ćerku u Srbiji”) sa kojima smo komunicirali i koji su jedino tražili način na koji bi mogli da izvuku neki pezos više od nas. Zahvalili smo se od srca i pozvali ga da igra Uno sa nama. Objasnili smo mu pravila i kada je malo ušao u igru toliko iskreno i detinje se oduševio njome. Videlo se da baš uživa, a i mi smo u njegovom društvu.
Rekao je da ima 41u godinu i ćerkicu od 6 godina, koja živi sa majkom. U maju bi trebalo da se vrati na posao, kada se skroz oporavi. Pitali smo ga za kontakt, ali je rekao da nema ni telefon niti koristi Internet, već da nam može pokazati gde živi, pa ako ikada dođemo opet da svratimo, on će biti tu. Po završetku igre, nemajući ništa drugo, poklonili smo mu karte, da igra sa prijateljima.
Otišao sam da ronim, da pronađem korale o kojima mi je pričao. U povratku video sam ga sa naočarima za ronjenje kako drži jednu od onih narandžastih riba sa bodljama.
”Da je iznesemo napolje i slikamo? Bodlje joj imaju otrov.”, upitao je.
”Bolje nemoj. Može biti opasno.”, rekoh mu.
”Ne brini.”
Probijali smo se nazad kroz dugačak plićak i talase. U jednom trenutku smo se razdvojili i kada sam se vratio do peškira pokazao mi je na ruci ranu gde ga je ubola riba i stomak gde ga je opeklo ono plavo ljigavo otrovno stvrorenje. To na stomaku je izgledalo baš gadno. Za nekoliko minuta već se napravio ožiljak, a u jednom trenutku je izvukao neke plave konce sa mesta gde ga je opeklo. Činilo se baš loše. Međutim, njega to nije mnogo doticalo:
”Otići ću kasnije u kliniku, daće mi injekciju tamo i gotovo. ”
Posle nam je pokazao svoju skromnu kućicu. Bila je baš takva kakav je i on, jednostavna i uredna. Proveo nas je potom po kraju, pokazao Fusterlandiju, delo lokalnog umetnika inspirisanu Gaudijem, pomogao da kupimo kubanske cigarete, one koje puše Kubanci, i pronašao nam prevoz za nazad do apartmana. Iskrena, jednostavna i altruistična duša.
 |
| Fusterlandija |
