Rast tržišta trgovine izbornih glasova

Pokret Kreni-promeni se nije kandidovao na lokalnim izborima 29. marta 2026. godine u 10 opština, već je podržao studentske liste. Za mene je to bilo dovoljno dobro za saradnju sa njima. Prihvatili su me da budem u mobilnom timu volontera-posmatrača na izborima. Sistem posmatrača su veoma dobro organizovali.  Krenuli smo iz Pančeva pri pomeranju sata sa dva na tri ujutru. Put ka Smederevskoj Palanci bio je tih i pust, tek poneki kamion presekao bi monotoniju asfalta. Morali smo da stignemo pre pet kako bismo na vreme preuzeli akreditacije i započeli dan koji će se kasnije pokazati kao neobično dug i napet.

U Palanci smo se, uz prvu jutarnju kafu i čaj, upoznali sa ostalim posmatračima. Kratko smo razmenili imena, iskustva i zaduženja, a zatim podelili biračka mesta koja ćemo obilaziti. Naš tim dobio je Azanju, Selevac, Glibovac, Vlaški Do i još nekoliko manjih sela. Krenuli smo redom. Bilo je rano, ljudi su još spavali, a biračka mesta su bila gotovo pusta.

Prva zanimljiva epizoda desila se u Vlaškom Dolu. Tamo smo upoznali Snežanu, predsednicu biračkog odbora, ženu u kasnim šezdesetim, oštrog pogleda i mirnog, sigurnog držanja. Već dvadeset godina radila je taj posao i, kako se ubrzo ispostavilo, znala je izborni zakon bolje od većine ljudi koje smo tog dana sreli. Otvoreno nam je rekla da nije naklonjena vlasti, ali da su je ipak zvali jer, kako je sama rekla, „nema ko drugi da vodi posao kako treba“. Uveravala nas je da poznaje gotovo svakog ko će doći na glasanje i da je mala verovatnoća za ozbiljne nepravilnosti na tom mestu. Već je bio prisutan i posmatrač iz organizacije Kreni-promeni, pa je sve, makar na papiru, delovalo uredno. Pre nego što smo otišli, tiho nam je dodala da pripazimo na Azanju – „tamo će biti najviše problema“.

Iako najveće selo u Srbiji poćetkom XX veka, Azanja danas je delovala malo, ali neobično živa. Četiri biračka mesta nalazila su se u krugu od dvesta metara. Prva dva bila su tik uz Zadružnu kafanu, centralno mesto okupljanja. Pored biračkog mesta broj dva nalazio se i lokal koji je, formalno, bio nešto drugo, ali je svima bilo jasno da je u pitanju stranački štab. Treće biračko mesto bilo je malo dalje, a četvrto u školi, ali sve je bilo na dohvat ruke – i očiju.

Vrlo brzo smo primetili automobile koji su neprestano kružili centrom. Azanja je mala, pa je svako kretanje bilo lako uočljivo. Isti automobili su dovozili i odvozili ljude, a čim bismo im se približili, sklanjali bi se ili nestajali u sporednim ulicama. Preko puta biračkog mesta stajala je grupa od nekoliko muškaraca, bez jasnog razloga da tu budu. U jednom trenutku uspeli smo da snimimo ženu koja ulazi u crni Mercedes, u ruci držeći sveže novčanice. Kasnije smo, u Zadružnoj kafani, zabeležili i konobara koji dvojici ljudi, tek izašlih sa glasanja, pruža po nekoliko hiljada dinara. Nekoliko puta smo videli ljude u automobilima sa biračkim spiskovima u rukama, ali bi se, čim bismo pokušali da ih fotografišemo, brzo udaljili.

Između obilazaka sela, na povratku iz Vlaškog Dola, zaustavio nas je stariji čovek koji je stopirao. Bio je u kasnim pedesetim ili ranim šezdesetim, pomalo pod dejstvom alkohola i iznenađujuće pričljiv. Rekao nam je da ide da glasa i da su ga već četiri puta zvali da provere da li je obavio „svoju dužnost“. Zvala ga je, kako je rekao, neka dalja rođaka „sa njegove strane“. Glas mu je bio pomiren, gotovo ravnodušan. Na pitanje da li je zadovoljan stanjem u državi, rekao je da nije – cene su, kaže, u prodavnici „u nebesima“ – ali da ipak ne bi ništa menjao. „Malo se uzajmimo, malo na veresiju, samo da rata ne bude“, rekao je, kao da ponavlja rečenicu koju je već mnogo puta izgovorio. U toj jednoj rečenici sabrala se cela njegova svakodnevica – i strah.

Predveče je atmosfera u Azanji postala još čudnija. U sumrak smo primetili grupu od pet-šest mladića u crnom, sa kapuljačama, kako bez cilja šetaju centrom. Posle desetak minuta pridružilo im se još toliko. Parkirani pored biračkog mesta broj dva, posmatrali smo kako se odjednom, bez vidljivog razloga, međusobno guraju i raspravljaju. Jedan je iznenada udario drugog u glavu i u sekundi je izbila tuča. Delovalo je kao loše režiran performans – malopre su hodali zajedno, a sada su se tukli nasred ulice. Jedan automobil se zaleteo, pa naglo zakočio, drugi nije mogao da prođe, i na kratko je nastao potpuni haos. Posle minut-dva se razišlo, uspeli smo da se probijemo, ali nelagodnost je ostala da lebdi u vazduhu.

Nedugo zatim dobili smo poziv da odemo u Kusadak, na biračko mesto bez posmatrača, kako bismo pomogli pri prebrojavanju glasova. Tamo je sve proteklo mirno i po pravilima. Prebrojavanje je završeno u 20:45. Od oko pet stotina glasova, studentska lista i opoziciona lista zajedno su osvojile oko šezdeset procenata. Na većini drugih mesta koje smo tog dana obišli, vlast je ipak imala većinu.

Sam tok glasanja na biračkim mestima formalno je bio uredan – bilo je dovoljno posmatrača, zapisnici su vođeni kako treba, a ozbiljnijih prigovora nije bilo. Ono što se dešavalo izvan tih prostorija, međutim, bilo je druga priča. Kupovinu glasova nismo mogli da sprečimo. Sistem je bio razrađen, tih i efikasan, naročito u malim sredinama gde svi svakoga znaju, a zavisnost i strah su svakodnevni. Ljudi se već šale da su dobili 50 evra za glas. U svakoj šali ima pola šale. Tog dana postalo je jasno koliko takav mehanizam može da funkcioniše upravo tamo gde su ljudi najranjiviji – i koliko će mu biti teže da opstane u većim gradovima, gde je ljudima zaista dozlogrdilo.